До побједе

Пише: Емило Лабудовић

Народ је рекао своје. И то не од јуче. Народ је опет потврдио себе и ријеч своју. А народна, кад – тад, буде и божја и побједничка. Јер, против народа и његове може се неко вријеме, али се не може све вријеме. Народ је, дакле, још једном рекао своје, рекао је – Андрија Мандић.

Кад кажем „народ“, мислим на збир оних слободољубивих, слободномислећих, усправних и непоколебљивих појединаца, „кадрих стићи и утећи, и на страшном мјесту постојати“. А њих није мало. Колико год први поглед на политичку сцену Црне Горе, даје право на закључак да данас доминирају понизни, послушни и главомклимајући, кад дође вода до пода, кад се пробуди успавана савјест, кад проради инат, кад проври прађедовска крв, ситуација се мијења из коријена. Сјетимо се само литија, па 30. августа, па…

До предсједничких избора остало је нешто мање од два мјесеца. Можда мало за озбиљну кампању, али и превише за политичко мешетарење, трговање, калкулисање и комбиновање. Као и скоро сви претходни, и ови избори су већ добили епитет историјских, пресудних и преломних. Иде се дотле да се прави компарација са оним чувеним (и дебело покраденим) изборима из 1997. године, који су опредијелили политички курс Црне Горе на свим пољима.

За разлику од тих избора када се бирало између Мила и Момира, а ја бих рекао: између лажи и истине, између части и лоповлука, између слободе и слугањства, данашња дилема се свела на: с Милом или без њега. А народ је, уосталом као и онда, већ рекао своје, с тим да овог пута не може бити толико безочно покраден. Полуге и средста за прекрајање његове воље више нијесу, или макар нијесу доминантно, у рукама ДПС кројача и манипулатора.

Оно што се данас као потенцијално губитничка авет надноси над народну вољу јесте манипулација, а ја бих рекао и ортодоксна лаж, како Мила (или неког његовог заступника) може побиједити само – заједнички кандидат. И, добро, овоме се, додуше, има мало шта приговорити јер је заједништво у свему било залога и гарант успјеха. Па, кад је већ тако, зашто се онда не уједине око онога кога је народ већ препознао? Знам, неко ће рећи да Андрија није тај око кога је могућа народна слога и јединство, али сва могућа аргументација у том правцу просто не пије воду. Ни једним својим људским и политичким гестом до сада Андрија Мандић није себе представио као некога ко није достојан функције предсједника државе. Јер, ако су, са свим путером, људским и политичким, на глави то могли да буду Филип и Мило, частан и поштен Андрија то може два пута више. А то што је Србин, што се не допада тамо некаквом Ескобару, што није по (наметнутом) укусу Пури и Драгињи, само му иде у прилог. Јер, Црна Гора је једнако мајка и држава и нас Срба и, ако је и једна држава прије, Црна Гора је заслужила да на својој првој адреси коначно има човјека од соја и људског (а не Рашковог и Ранковог) дигнитета.

Не пишем ово да бих промовисао и снажио Андријину кандидатуру, јер њему и не треба већа подршка од оне коју му даје и већ му је дала већина од већине оног народа са почетка овог текста. И није ријеч о Андријином дигнитету, већ о дигнитету сваког од нас појединачно. Јер само је до нас хоће ли нам путокази и аргументи бити анимозитет ситних чиновничића из бриселске политичке стокупљевине и белведерско ојкање о угрожености Црне Горе од њене сопствене породице, или ћемо се коначно опасуљити и видјети гдје смо и докле смо, овако пузајући, доглавињали. Дакле, није проблем у народном окупљању око „народног“ кандидата, ко год то био (а народ каже – Андрија) већ у несхватању истине, старе од кад је свијета и вијека, да онај ко неће брата за брата обавезно има туђина за господара.

И нека ми не буде, а слободно може и да буде, замјерено, ово пишем искључиво као свој лични, грађански и слободномислећи став. А док пишем, сјећам се фамозних избора из 1997. године, батина, сузавца и робијања из године за њом, четири безхљебне године иза ње… и сјећам их се са поносом. И не само својим. Част ми је, и привилегија ми је, што сам припадао и припадам оном дијелу народа Црне Горе, поносног и усправног, народа који није клекнуо и који је истрпио све ове године лажи, превара, крађе, беспослице, притисака и терора каквог је, осим под туђом чизмом, мало кад било у нашој историји. И не само истрпио, већ и сачувао душу, ону чисту, неискварену људску, поштену и, надасве, слободарску и непокорену. А шта су човјек и народ без душе?

И зато ћу, понављам опет, не због Андрије већ због себе, због оних батина и оног сузавца, због пола године робије, због родитељских гробова и будућности дјеце, због Момира и Павла и њихове истине, а највише због личног достојанства, опет са народом и уз народ. Онај прави, са почетка овог слова.

Јер, предаја никад није била опција. До побједе!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: