Ђутати, кукати или реаговати? Реакција на нову Басарину књигу
1 min read
Приређивачи нису имали прилику да добију прилог од академика Љубе Поповића, па су у целости пренели његов интервју, које су НОВОСТИ објавиле 2. марта 2013. под насловом НИЈЕ СРПСКИ КУКАТИ аутора Горана Чворовића. Наш велики сликар је нагласио да не прима награде а о свом стваралаштву је рекао: „Ја имам један црни квадрат у мени и нешто записано на њему. Из њега излазе сподобе, из тог мрака, за које ништа не знам и не одговарам за њих. Мој задатак је да их обрадим ликовно онако како сам научен на Академији и један ће ме пратити целог живота…“
Обично се каже: Најтеже је бити поп у свом селу! Ако те твоји другови и другарице из ђачких клупа прихвате и поносе се тобом, онда је то највећа награда. Наравно, свако ко од нас матураната 1953. има прилику да наступа у медијима на тему о Ваљеву и Ваљевцима помене одговорност градске власти што је гроб нашег друга Љубе зарастао у коров без видљиве ознаке.
Сада не могу да прећутим да је мене, а и све активне Ваљевце из генерације 1953., повредило писање добитника овогодишње НИН-ове награде за књижевност, Светислава Басаре у књизи Контраедорфин.
Он је простачком манипулацијом супроствио академику Десанки Максимовић тобоже бригу за споменик Љуби и да је она „тиме стекла привилегију да јој у Ваљеву за живота, под њеним покровитељством буде подигнут споменик у природној величини, рад Н. Н. каменоресца, али Поповићу (Љубомиру, р. 1934. +2017) све да сто пут заредом умре, све да Пета република Поповићу подигне споменик на врху Тријумфалне капије – Ваљево никада неће подићи споменик – и то на Поповићеву срећу – Д. Богутовић, портал Новости 28.01.2021“. Намерно не помињем шта је двоструки лауреат НИН-ове награде навео чиме је она стекла ту привилегију, али тај споменик је подигнут за живота песникиње 1990. и на њену интервенцију представља ДАР ПЕСНИШТВУ ОД ПЕСНИЧКОГ НАРОДА. Дакле, није само манипулација у питању већ тенденционо подметање да би се углед песникиње окаљао. Споменик Десанки Максимовић је подигнут у Ташмајданском парку 2007. после њене смрти.
Свако има право на свој утисак о нечијем уметничком стваралаштву. Неки не би ставили Љубине слике инспирисане његовим ЦРНИМ КВАДРАТОМ у дечију собу, али му не оспоравају његово достигнуће у свету уметности. Напротив, неспорно је да припада светском врху. Мишљење Светозара Басаре о поезији Десанке Максимовић је његово лично мишљење, међутим начин како је то злоупотребио под именом свог јунака није витешки и спада у категорију „пуцања у Мона Лизу“ како је то неки пуцач урадио у Лувру да би се таквим сулудим чином уписао у историју.
Како би требало реаговати? Наравно, књигу не треба протерати из књижара и библиотека у Ваљеву, али би аутору требало ставити до знања да није добродошао у Ваљеву, па чак и кад би се потрудио да дође да прочита шта пише на споменику песништву. Када посленици задужени за културу у градској власти заврше пројекат „Алеја великана или меморијални парк Љуба Поповић“ треба да позвову двоструког НИН-овог лауреата Басару на отварање без условљавања да претходно треба да се поклони Десанкином гробу у Бранковини.
Др Зорка Вукмировић, научни саветник у пензији, матурант Ваљевске гимназије генерације 1952/53.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Čitao sam, da ima nekih pisaca koje se toliko alkoholišu da se na kraju unerede. Onda zamoče prst u to, i onda pišu. I da se ti pisci po mirisu poznaju. Tako i oni koji su za njega glasali da dobije NIN-ovu nagradu.