• Издвојено
• Наша Србија

Ђурђев: Национализација Нафтне индустрије Србије је синоним за самоубиство Србије!

1 min read

3 седмице ‎ ИН4С

Александар Ђурђев

Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге

Подржавам председника Р. Србије господина Вучића који се противи национализацији НИС-а. Грађани Србије морају бити упознати са свим последицама које би једнострана национализација Нафтне индустрије Србије са собом донела. Те последице би биле не само краткорочно тешке, већ и дугорочно катастрофалне и негативне по све сфере функционисања Србије – од енергетских и економских, па све до безбедносних и политичких. Свако ко говори другачије свесно или несвесно лаже и обмањује српску јавност, прећуткујући низ последица које би нас чекале. Понајпре вајни банкари из опозиције али и из власти који уместо да се противе они афирмишу идеју национализације НИС-а.

Најпре су ту последице међународно-правне природе, јер НИС није тек обична фирма, већ нешто што је 56% власништво руске државне фирме Гаспром њефта, односно групе Гаспром из Русије, али и државе Србије 29%, а која са Србијом има потписани споразум из 2008. године по питању НИС-а. Реч је о комплексном споразуму који садржи клаузуле о арбитражи, међудржавне гаранције, заштиту страних инвестиција, те, што је у овом случају најважније, обавезе Србије да осигура слободно пословање НИС-а.

Сједињене Америчке Државе, које су увеле санкције НИС-у, део су проблема, али не и решења, јер их нема ни у каквом споразуму у вези са НИС-ом, нити у једној реченици. Званични Вашингтон није имао право ни да уведе санкције, а камоли да се пита о било чему што се тиче НИС-а, посебно не о његовом раду и управљачкој структури.

Вратимо се, међутим, на кључни проблем, а то је евентуална насилна национализација НИС-а од стране државе Србије. Она би моментално активирала међународну арбитражу коју би Руси тражили, а нашу земљу, по јасним калкулацијама, довела у ситуацију да плати Русима одштету у висини од више милијарди евра. Довољно је само поменути да је данашња вредност овог гиганта преко 8 милијарди евра!

Ништа мање опасно не би било ни потпуно рушење кредибилитета Србије као државе која крши међународне споразуме и понаша се разбојнички попут неког каубоја са Дивљег запада који отима од других.

Даље, ту су и енергетске последице које би биле фаталне из више разлога. Могли бисмо да заборавимо на гас преко руског гасовода ,,Турски ток“, укључујући и некакву мађарску помоћ јер и они гас и нафту пре свега добијају из Русије. Будите уверени да Русија неће снабдевати и привилегивати оне који отимају њену имовину, макар то била и братска Србија. Не би било више ни јефтиног гаса, јер бисмо га, ако би и могли да га однекуд набавимо, морали да га плаћамо по четири пута већој цени.

Без јефтиног и доступног руског гаса стала би наша индустрија, наше топлане, болнице, а добар део домаћинстава у Србији не би могао да функционише нормално. Све наведено још више важи за руску нафту, где треба додати да би НИС без Руса изгубио јефтину нафту, технологије, истраживачке пројекте и још много тога.

Онда би на ред дошао економски суноврат и крах српског економског чуда које је свих ових година у доброј мери почивало на јефтиним руским енергетима. Доживели бисмо драматичан пад БДП-а у кратком року, велике губитке у државном буџету који НИС пуни кроз плаћање огромних пореза и акциза, пад директних страних инвестиција би био драстичан, а да не говоримо о новим трошковима државе за све оно што је до сада у раду НИС-а покривао Гаспром.

Ништа мање погубне не би биле ни политичке последице, јер би отимање НИС-а значило моментално захлађивање односа са братском Русијом, дипломатске притиске, губитак подршке око Космета и Републике Српске и отворена врата да Запад са нама ради шта му је воља. Краткотрајно задовољство САД и ЕУ таквим потезом имало би и дугорочне негативне импресије о Србији на Западу као земљи која се у невољи окренула против свог доказаног и вишевековног савезника.

Власт у Србији мора знати да би национализација НИС-а могла бити додатно погонско гориво за оне који већ годину дана протестују на улицама широм наше земље, јер би она изазвала инфлацију, сиромашење, пад производње, пад куповне моћи и много другог.

Коначно, можда чак и најважније од свега, поставља се питање како би све то утицало на архетип српског народа као слободарског, инатног народа који не слуша диктате силника. Наша држава је 1999. године, на врхунцу униполарног света, сама без ичије помоћи док је Русија имала сопствене проблеме, била довољно храбра да се супротстави НАТО-у и Американцима.

Зашто би сада, када је свет мултиполарнији него икада, када је целом слободном свету јасно да смо били авангарда и да смо показали пут којим треба ићи у борби против западног глобализма, ми одједном били на погрешној страни историје, сада када имамо моћне савезнике само ако то желимо?

Национализацијом НИС-а бисмо постали Јуде, Бранковићи, а не Обилићи, неко ко је спреман да, одсецајући самом себи руку, одсече брату главу. Режими и идеологије у Србији су се мењали, али не и срце српског народа који памти шта је Русија за њега учинила вековима уназад.

Будимо крајње јасни – национализација НИС-а значила би самоубиство Србије као државе, после чега би дух српског народа завршио у паклу. Није право питање да ли би нам Руси то опростили, већ да ли бисмо ми то могли да опростимо сами себи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: