Ђукановић извртањем чињеница износи неистиниту тврдњу да је уједињење српских цркава изведено на канонски незаконити начин

Током свог вечерашњег наступа на РТЦГ, предсједник Црне Горе, Мило Ђукановић, поново је изнио низ полуистина, исконструисаних и депласираних теза. Једна од таквих еклатантних неистина је да је уједињење Митрополије црногорско-приморске са осталим српским епархијама у обновљену Српску Православну Цркву, 1920. године, заправо, изведено на канонски незаконит начин.

Предсједник је, признајемо, зачуђујуће, у једном тренутку показао благи осјећај за канонско право у погледу поступка стицања аутокефалности, признајући да је оно немогуће без пристанка матичне цркве и општеправославног признања. Ипак, предсједника је тај осјећај брзо напустио, те је поново кренуо да извртањем чињеница, износећи неистиниту тврдњу да је уједињење српских цркава (или, како он то воли да каже, укидање самосталне црногорске цркве) изведено на канонски незаконити начин.

У питању је новија употреба старе неистине. Наиме, та неистина налази свој коријен у тумачењу Устава Светог Синода у Књажевини Црној Гори који је године 1904. донио књаз Никола. Дакле, у питању је државнправног акт чије је важење засновано на сувереној вољи самодршца, књаза Николе, а не канону Свете Православне Цркве. Тај је акт предвиђао да је кворум за одлучивање овог Синода тај да на његовој сједници буду присутни митрополит цетињски, барем двоје од сљедећих великодостојника: епископ захумско-рашки, архимандрит цетињског манастира и архимандтит острошког манастира, као и један члан по избору књаза (протопрезвитер). Од свих њих, у корист одлуке је морао да гласа црногорски митрополит, а у његовом одсуству — епископ рашки.

Одлуку о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији, и осталим српским епископским столицама донијели су митрополит Црне Горе Митрофан Бан, митрополит пећки др Гаврило Дожић, епископ никшићски Кирил Митровић, уз садејство Синодског секретара, ђакона Ива Калуђеровића. Они који ову одлуку споре то чине тврдећи да је незаконита будући да при њеном доношењу није испуњен кворум за одлучивање Синода, будући да је на њему било присутно „само три“ епископа (пећка митрополија у тренутку доношења устава није била ослобођења, те њен митрополит није именован као члан Синода у тексту из 1904) и записничар, али не и четврти, изборни члан (протопрезвитер).