Ђукановић и мртви чвор

Пише: Горан Даниловић

Круг је затворен и то најкраћом путањом. То је учињено тако брзо и насилно да кружница не личи на себе, затворена је и запучена на силу, свезана у мртви чвор, а преко ње кипи на сваку страну. То је слика јучерашњег конгреса ДПС-а одржаног под изговором хитних промјена и подмлађивања Партије. Ништа од тога се није десило.

Неприкосновени лидер и власник ДПС Мило Ђукановић наметнуо је својим партијским колегама кривицу с којом су се потом разишли. Најгоре је када званично нико није крив, а свако, до најмањег мјесног одбора, однесе неко строго шапутање о кривици. Сви су добили тако “слободу” да сами закључују ко је тај због којега су прилике кренуле наопако.

Јасно је, ма колико Ђукановић не желио то да изусти, да је одговорност адресирана бившој влади и Душку Марковићу лично.

Тако је данас јасно видљиво да се матрица никада није промијенила. Сви који су добијали прилику да дијеле власт и одговорност са Ђукановићем завршавали су на оптуженичкој клупи, често и несвјесни да је прст упрт управо у њих. Маровић, Лукшић, Марковић, па и Вујановић трошени су, сви у своје вријеме, и потрошени онда када су вјеровали да су добром задужили и Партију и државу. Марковић се трудио свом снагом да докаже како је правовјернији од Ђукановића или да му је макар раван у исповиједању партијске вјере. Такмичење са својим лидером на платформи “тврд и тврђи” завршило је необјављеном оптужницом за историјски пораз.

ДПС нема, међутим, снагу слободних појединаца на важним мјестима, који би гласно саопштили јавну истину: Ђукановић је једини кривац за суноврат какве такве грађанске политике Партије и њено превођење у екстремистичку љевицу чији је пут у “опоравак” кренуо истим путем пораза – оном кружницом насилно савијеном у властиту омчу.

За Ђукановића је овај расплет планиран, пожељан и добар, за ДПС лош, а за Црну Гору најгори.

Колико год смо заклети политички противници, никоме од нас није свеједно какав политички пут планира најјача опозициона структура. Ова, наводно нова политичка платформа Ђукановићеве партије није конкурентна нити ће било коме од нас узети неке идеје, завести људе и угрозити политичке статусе али због тога више треба жалити него радовати се.

Црној Гори треба помирење више него икада у минулих пола вијека, разумијевање на нивоу разумних политика и разумљивих разлика. Овако, политиком неодустајања од лудости, од стражарења над радикалним поимањем историје и садашњости губе сви. Покушавајући да захвати широко, да се раскорачи над непомирљивим крајностима давно потрошених идеја и политика, Ђукановић не одустаје од екстремно лијевог и екстремно десног, без дубљег разумијевања суштине и без намјере и снаге да се том нејасном вилајету одупре. У пар реченица; Није проблем у кадровима него у пропалој политици, отуђеној од стварности и неосјетљивој на стварне потребе људи. Није проблем у недостатку “живог контакта са бирачима”, него у оживљавању мртвих идеја које су кроз историју Црне Горе биле само искушења и рукаваци државне политике, али никад матица живљења.

Није проблем у “нестрпљењу и неваспитању шалтерских радника који су лоше комицирали политику ДПС-а” него управо у политици која се не може васпитано преносити. Таква политика у којој се Ђукановић заглавио до гуше, не може створити нове кадрове нити нову вриједност. Умјесто да се крене новом политичком линијом, умјесто да се призна лична кривица и “расамари” властита Странка, Ђукановић је линију савио у круг и поново стао на замишљену тачку новог кружног почетка.

Биће то кратка путања на којој су сада већ згуснуто поређање све јаме и ране коју је иза и испред себе намножила његова тродеценијска политика. Најтеже је јурити за собом, али је знаковито и љековито. Ђукановић је сада и испред и иза себе.

/Вијести/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: