Ђорђије Шекуларац – човјек за дивљење и памћење

Пише: Горан Киковић, професор историје из Берана

Како пише публициста и књижевник Бранислав Оташевић, Плавска жупа је у средњем вијеку била густо насељена српским становништвом. Била је саставни дио српске средњовјековне државе и први пут се помиње 1271. године. Жупа је била јако привлачна за српску властелу и свештенство. Своје посједе у жупи имали су велики манастири: Хиландар, Бањска, Високи Дечани и Свети Арханђели. Жупа је била под Турцима од 1455. године па до Првог балканског рата, 1912. године.

У свом историјском развоју Плавска жупа је претрпјела значајне промјене. Етнички је била чиста у доба Немањићâ, са доминантним српским становништвом, бројним храмовима и црквеним посједима. Под турском влашћу називи жупа су преименовани у нахије и вилајете, па је Плавска жупа називана Плавском нахијом или Плавски вилајет, а када је Гусиње преузело власт жупа се звала Гусињска нахија, која се простирала све до Бихора. Данас ова жупа географски обухвата плавско-гусињску котлину и мурински дио Горњег Полимља, којим се ова котлина морфолошки наставља до клисуре Сућеска, код Андријевице.

У средњем вијеку изграђен је српски манастир у Дољи, код Гусиња, којег су Турци уз помоћ Климената порушили око 1609. године и дио камена употријебили за изградњу тврђавице Гусиње, а дио је покупило локално становништво за изградњу заштитних зидова. У Гусињу је била, у самом центру данашње варошице, црква (саборни храм Светог Георгија) којег су Турци до темеља порушили. Касније је локално становништво изградило цркву брвнару у којој је вршена црквена служба. Доцније је направљена црква на данашњем српском православном гробљу, гдје је 1867. године у једном дијелу цркве била основна школа, а у другом вршена црквена служба. Црква је саграђена у средњем вијеку, у селу Трепча, између Гусиња и Плава (данас Мартиновићи), коју су Клименти порушили почетком 18. вијека, о чему нема валидних историјских докумената, али је на њеним темељима, (по једном запису који је на једној богослужбеној књизи оставио протојереј Ђорђије Шекуларац, а нама је то испричао његов блиски рођак, Милосав Шекуларац, у поодмаклим годинама, трезвеног памћења и бистрог ума), саградио између два рата храм Светог Василија Острошког, по идеји Митрофана Бана с почетка двадесетог вијека (1901), али је 1941. године, од стране локалних Шиптара запаљена, а зидови од тесаног камена порушени. Зуб времена је затрпао темеље, а организатор и виновник тог вандалског чина је неизљечиво нервно оболио. Недавно су откопани темељи храма, откривен је зид висине око једног метра и камени подови, а при претходним откопинама нађен је и часни крст из тог времена. Радовима на откопавању темеља овог храма супротставили су се на најприземнији начин потомци оних који су га рушили и палили.

Протојереј Ђорђије Шекуларац рођен је у селу Курикуће. Шекуларци су Церовићи из Тушине. Једна од удовицâ из Тушине од Церовићâ имала је четири сина, од којих су се двојица по људској судбини и божјој вољи доселили из Дробњакâ (Тушине) у Бијело Поље – село Церово, трећи је отишао у Нови Пазар, село Шебеци, а четврти, најмлађи, је дошао са мајком у Шекулар. Он се звао Ћетко. Дȁша Шекуларац био је удовац и, да би спасио удовицу са сином, оженио се њом. Ћетка су у Шекулару звали добјег. Био је са чобанима, када су Клименти побили Дȁшине чобане и плијенили му овце. Ћетко је преживио овај случај и јавио Дȁши шта се догодило, да су чобани побијени, а овце опљачкане. Дȁша га је оженио ћерком из првог брака и дао му земљу, данашњи засеок Ћетковиће, постао је хајдук и харамбаша. Убијен је из засједе од Арнаутâ. Жена му је родила сина. Мајка му се преудала за једног Обрадовића и повела га са собом. С обзиром да је мали дошао из Шекулара прозвали су га Шекуларац (Милосав Шекуларац набројао је своје претке – Шекуларце: Радосав, Новица, Обрад, Иван, Милутин и од Милутина он, Милосав, који је у тренутку док смо водили овај разговор имао 78 година). Од Ћетка су Бабићи, Девићи, Пантовићи, Ђоровићи…

Ђорђије Шекуларац је завршио богословско-учитељску школу „Свети Кирил и Методије“ у Призрену. Био је солидан ђак и крајем деветнаестог вијека дошао је у Гусиње, гдје је нашао попа Новићевића, јако популарног, како код православаца, тако и муслиманâ и католикâ. Обојица су примили и са њим остали неколико сати у разговору са руским научником и путописцем Александром Башмаковим, кога је књаз Никола ангажовао да испита трасу пруге Београд-Пећ-Гусиње-Скадар-Улцињ-Бар.

Попови из куће Поповићâ поријеклом из Шекулара (Шћепан, Раде), сарађивали су са поповима Новићевићем и Шекуларцем, не само по питању црквених послова, него и по питању просвјете, мирења завађених братстава и појединаца, организовању народног отпора против турског, касније аустроугарског завојевача и окупатора, привредног и културног развоја.

Ђорђије Шекуларац је изашао испред бригадира Радомира Вешовића и његових команданата када је црногорска војска ослободила Гусиње од Турака 1912. године и заштитио је гусињску нејач рекавши Вешовићу: „Бригадире, чувај част и сјај свог оружја, свој образ, чин и достојанство његовог величанства краља Николе. Послушај господа Бога и хришћанске обичаје и не пршти нејач и сиротињу“. Вешовић је послушао проту Ђорђија Шекуларца и приликом уласка Црногорске војске, октобра 1912. године, нико од нејачи и изнемоглих није страдао и није опљачкан. Покољâ и убистава на овом подручју није било. Друго је питање погибије и страдања у борби које су вођене на Гребену, Липовици, Вјетернику и Виситору. То се јасно види из ратних забиљешки бригадира Вешовића и његових команданата, као и његових извјештаја Јанку Вукотићу и Врховној команди. И данас се у Гусињу и околини чује у народу: „Добар је као поп Шекуларац“ и говорило се као „поп Ђорђије“ када се неко уљудно понашао, или какво добро дјело урадио.

Прота Ђорђије Шекуларац основао је у Гусињу између два рата „Соколовско друштво“, тамбурашки оркестар, предавао вјеронауку у мјесној основној школи, изградио цркву „Светог Георгија“ у Гусињу и на темељима старе цркве у Трепчи (данас Мартиновиће) изградио цркву „Светог Василија Острошког“. Паре за цркву „Светог Георгија“ у Гусињу, на протину молбу, послао је краљ Александар И Карађорђевић.

Прото је био у званичној делегацији која је 1925. године у име народа Плавске жупе и Полимља дочекала краља Александра I Карађорђевића на Чакору када је на употребу предат пут Андријевица-Мурина-Пећ. У делегацији су били, сем проте Шекуларца, поп Раде Поповић, прото Светозар Шошкић, поп Маријан Марсенић, прото Бојовић, народни послници (Новица Поповић, Павле Чубровић, Марко Цемовић), Вукајло Зељо Лабан – командант Полимског батаљона, Костадин Микић – командант Величког батаљона, Мило Кењић – командант Шекуларско-трепачког батаљона, Симо Николетић -командант Старосрбијанског одреда, кога су у Балканским ратовима и борби против Аустроугарске војске чинили Срби из Плавске жупе, поручник Бошко Ђуричанин – прослављени комита, прослављени ратници са Солунског фронта (Гавро Вучетић, Никодин-Коља Бошковић, носиоци Златних и Сребрних медаља) и неколико хиљада грађана Полимља, Велике и Плавске жупе.
Прото Ђорђије Шекуларац учествовао је у Тринаестојулском устанку 1941. године. Учесник је ЗАВНОЈ-а за Црну Гору у Колашину. Познати је патриота, угледан човјек и јунак.

Прота Ђорђије имао је јединца сина Љуба, студента медицине на Београдском универзитету, члана КПЈ у Београду и оснивача КПЈ у Гусињу са Ђуром Лончаревићем и Богданом Вујошевићем. Љубо је погинуо у Андријевици 1941. године, с леђа је убијен на улици, а апотекар Богдан Вујошевић убијен је 1943. године у Улцињу. Један је од најстаријих чланова КПЈ у Црној Гори.

Неки неупућени, злонамјерни људи, има их са звучним научним и академским титулама, доводе име Ђорђија Шекуларца у везу са покрштавањем муслиманâ у Плаву и Гусињу послије Балканских и Првог свјетског рата, дајући неутемељене и историјским документима непотврђене изјаве тенденциозно увеличавајући број страдалих и наводно покрштених у циљу остваривања само њима знаних планова, циљева и сулудих идеја, губећи из вида чињеницу да су многи појединци сами писали захтјев надлежним органима и институцијама да се врате у прадједовску вјеру (хришћанство).

Сваки злочин, макар и један убијени због вјерске припадности, или било по ком основу, прота Ђорђије Шекуларац је осуђивао, због комунистичке оријентације његовог сина Љуба, опозиција (странке) приписивале су му много чега што није учинио (у усменим наглабањима и преко режимских листова), као и ону причу о дванаест хиљада насилно покрштених која нема никакво ни стварно ни историјско утемељење, с циљем да се код муслиманског народа оцрни, а код власти омрȁзи.

Но, узалуд, прота Шекуларац је остао омиљен код народа све три вјере у Плавској жупи до задњег тренутка свога живота. Његово име се и данас са поштовањем изговара. Његови земни остаци почивају код манастира Ђурђеви Ступови у Беранама.

Остао је човјек за дивљење и памћење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: