Ђорђевић првак у сезони у којој је два пута „смењен”
1 min readВиртус из Болоње је прексиноћ освојио своју прву титулу првака Италије после 20 година, пошто је савладао екипу Арманија са 73:62 и са 4:0 у победама ставио тачку на сезону која ће по више основа ући у историју клуба.
У „српском Виртусу”, како екипу називају италијански медији, главну реч је водио Милош Теодосић – најбољи играч финала (МВП), али је ово пре свега био тријумф тренера Александра Ђорђевића кога у Болоњи величају као „архитекту” дуго ишчекиваног успеха.
Сезона великих апсурда
Нормално, играчи су увек најзаслужнији за победе – увек истиче то и Ђорђевић (зна из личног искуства, јер је био кошаркаш) – али после свега што се збивало у екипи Виртуса у протеклих шест месеци, овог пута шеф струке заслужује да буде у првом плану. Из простог разлога што је Ђорђевић ушао у историју кошарке као једини тренер који је постао првак неке земље у сезони у којој је смењен! Чак бисмо рекли да је два пута смењен…
У децембру, после једног неспоразума унутар клуба, руководство је сменило Ђорђевића и на званичном сајту објавило вест о томе. Међутим, после непуна 24 часа, Ђорђевић је водио вечерњи тренинг у „Паладоци”. Менаџмент Виртуса, под притиском водећих играча (пре свега српских, Теодосића и Марковића), буквално преко ноћи је променио одлуку и вратило тренера на клупу.
Пре непуна два месеца уследила је нова „смена” Ђорђевића, додуше незванична. После пораза у полуфиналу Еврокупа од Уникса, на корак од пласмана у Евролигу, десетине медија је објавило вест да је „Ђорђевићу одзвонило” (неки су га одмах преселили у Партизан), да долази до „крупних резова у екипи”, да ће у наредној сезони екипу водити неки други тренер, а на паркету бити неки нови играчи.
У таквим условима Ђорђевић је успео да мотивише играче и да их одведе до титуле против објективно јачег ривала (Армани пре две недеље за длаку остао без финала Евролиге). Доскорашњи селектор Србије имао је прегршт мотива у окршају са клубом из Милана. Ту је завршио играчку каријеру (2005), у холивудском амбијенту, када је цела дворана (па и газда клуба, модни креатор Ђорђо Армани) носила дресове с његовим презименом. Ту је и започео тренерски посао (2006). Додатни мотив је био Еторе Месина (тренер Арманија), због „специфичног односа” међу њима…
-Било је изванредно – рекао је после финала Ђорђевић. – Поносни смо на овај успех, то је први корак клуба ка многим финалима која ћемо заслужити. Срећан сам кад чујем да су играчи играли за мене. Тако сам поносан на ове момке. Посвећујем овај трофеј навијачима, својим сарадницима и свима осталима који су изгубили годину дана кошарке. Можда звучи као фраза, али то је тако. Шта даље?! Не знам ништа о томе. Сада само размишљам о додиривању пехара. Посвећујем га свим навијачима, мојим играчима које сам чуо како лудују и вриште, а заправо се никад нису предавали.
Милош Теодосић је оправдао велика очекивања, иако му је било теже него осталима у екипи. Такав ас, у тим годинама (34), поред десетина сјајних понуда из Евролиге, дошао је у Болоњу да врати славу једном великом клубу, а онда га је у пуном напону зауставила пандемија вируса корона. Виртус је лане, пре прекида сезоне, био први на табели (18 победа – два пораза) и чекао дуел у четвртфиналу Еврокупа. Тако да је, у годинама кад тело није више тако еластично и младо, требало скупити снагу и пронаћи нову мотивацију. Теодосић је то успео, потврдивши да је један од најкреативнијих играча које је Европа икада имала. У финалу је био најбољи и стрелац (17,4 поена) и асистент тима (6), а ово му је други МВП трофеј, после оног у Еврокупу.
-Ово је разлог због којег сам дошао, да испуним снове – изјавио је Теодосић. – Што се тиче МВП титуле, то није важно. Овде је реч о тиму, саиграчима на које сам поносан што смо успели да превазиђемо све тешкоће и да савладамо велики тим у финалу са 4:0. Будућност? Волео бих да останем овде, али сада заиста није време да размишљам о томе.
Срби настављају традицију
Било би неправедно не истаћи велике заслуге Стефана Марковића – чију посвећеност тиму и пожртвовање би пожелео сваки тим на свету – али и остале полуге „српског Виртуса”: кондиционог тренера Младена Михајловића, помоћног тренера Горана Бједова, играча Стефана Николића.
Власник клуба Масимо Занети (италијански „краљ” кафе) био је видно одушевљен после финала, али није дао одговор на питање да ли Ђорђевић остаје:
-Видећемо, разговараћемо…
Виртусу је ово 16. титула првака. Првих шест освојио је у првој деценији после Другог светског рата (1946-56), али је златну еру донео Предраг Даниловић, деведесетих година прошлог века. Неке од његових партија ушле су у анале не само те лиге већ и кошарке, а посебно ће се памтити „шут за четири поена” у одлучујућем мечу финала Првенства Италије 1998, у градском дербију са Фортитудом. Двадесет секунди пре краја, у тренуцима кад је ривал водио са четири поена разлике, Даниловић је постигао тројку уз фаул Доминика Вилкинса, а затим и слободно бацање (Виртус је после победио у продужетку). Тада је тренер био Месина, који је сада изгубио у финалу.
Поред Даниловића, историју Виртуса писали су и Жарко Паспаљ, Бранислав Прелевић, Марко Јарић, Зоран Савић, Душан Вукчевић, Дејан Котуровић, Никола Јестратијевић… Што се тиче тренера, Ђорђевић наставља оно што је започео Александар Николић пре четири деценије. Још много чувених тренера водило је овај тим: Крешимир Ћосић, Богдан Тањевић, Дан Питерсон, Сандро Гамба… Титуле нису успели да освоје Николић, Ћосић и Гамба, а ни Боб Хил, који је стигао Болоњу 1988, као асистент главног тренера у Њујорку, који је касније у НБА водио Индијану, Сан Антонио и Сијетл.
За крај, рецимо и то да Виртус у наредној сезони неће играти у Евролиги!? Ето, докле је дошла европска кошарка, кад првак Италије – лиге која је не тако давно била најбоља на свету после НБА – нема обезбеђено месту у најјачем клупском такмичењу на континенту.
Прочитајте ЈОШ:
Троицки о успјеху Ђоковића: Новак је психички најјачи и то прави разлику
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: