• Колумне

Ђоковић и ”српска посла”!

1 min read

7 година ‎ Бошко Радовић

А шта - дјелује вам незамисливо?! И мени. Зато не могу да навијам за Хрвате. Јер, колико год били добри фудбалери - ипак представљају један менталитет који ми ”иде на живце”. Несвејсни својих гријеха и грешака, а безочно агресивни према другима. Ја, као Србин, не могу - онда када навијам - да заборавим на монструозне тачке наших историских сукоба, и зато, послије маестралне утакмице Хрвата против Енглеза, достојанствно ћутим. Ни те, ни ове - што би се рекло! Не могу да навијам за Хрвате, и вјероватно нећу никад моћи.

Ђоковић

Данас Новак игра полуфинале Вимблдона против Рафаела Надала! Не, није заостала вијест од прије пар година, него свјежа данашња стварност: Ђоковић је превазишао све своје здравствене тегобе и игра као некад. За истинитост ове констатације уопште није важно да ли ће он данас добити и изгубити, – како год било, ми пред собом имамо тенисера који тако лако долази међу четири најбоља на свијету (са само два изгубљена сета у четири меча).

Најбољи српски спортиста свих времена!? Човјек који нас је највише прославио у посљедњих десет година?! Онај због кога је било лијепо свуда рећи да си Србин….итд. Ево сад се враћа на стазе ”старе славе” послије скоро двије године кризе (што психолошке/мотивационе, што здравствене …). Сами улазак у лондонско полуфинале донијеће му нове бодове у односу на досадашњи положај на ранг-листи, а сваки нови турнир, од сада па до краја године, биће, овако расположеном Ђоковићу, извор великог броја поена ( јер прошле године није ништа играо управо од Вимблдона до почетка 2018 ). Зато је потпуно реално очекивати да Новака у догледно вријеме опет видимо у самом врху свјетске тениске табеле.

Међутим, упркос свему овоме, јутрос је више од пола нације љуто на овог витеза, и са свих страна могу се чути ријечи критике на његов рачун. Зашто?! Зато што је подржао, онако спортски, навијачки – хрватску фудбалску репрезентацију!!?? А прије него што је то урадио – био нам је мрзак што се бламира неуспјешним повратком на терен (нема му спаса; не игра као прије; има млађих и јачих )!!! А прије тога – што је уопште почео да губи, онда кад је био – број један!!! А негдје између тога, због тога што ”не носи крст” (иако то нико жив није видио ) и што лута тражећи тренере, мотиваторе, инспирацију….

Ето уџбеничког примјера онога што зовемо ”српска посла”. А мисли се на крајње неодговорно и недосљедно понашање по коме се често издвајамо у односу на друге, а кога смо свјесни.

Ајде да кренемо од краја. Ко је од нас био најбољи на свијету, једини ”на врх брда” – па да зна како је то (не)бити мотивисан за даље такмичење? Који то Србин, и колико то Срба има искуство ”владања” цијелим свијетом? Ето, Новак нам је био добар док је побјеђивао, – али и тада као нека амајлија, као маскота за наше родољубље. Нити се од нас тражило, нити смо били спремни да саосјећамо са њим у његовом вртоглавом успону. Али кад је посрнуо, кад се уморио, кад је остао сам – а сви шампиони су усамљени попут Његоша на Ловћену, – е онда смо ми, његови навијачи, показали право лице.

”Ах боље да батали”…”А то се више не може гледати”…”Ма шта се фолира”….А све се сводило на то, да је нама непријатно што је почео да губи, а није нас истински занимало – како је њему. Као што нас не занима, нити нам је у генима, – шта значи бити упоран и стрпљив, шта значи одрицати се тренутних задовољстава и разоноде ради циља/идеје која је на далеком хоризонту….како то изгледа трпјети пораз за поразом, а и даље вјеровати у успјех…итд. Ми смо незахвална маса (а ја сам њен поносни члан и самосвјесни елемент ), која не умије да се удуби у проблем, да препозна сопствену одговорност…него само волимо да се играмо. Док не почнемо да губимо. А кад почнемо – поупамо играчку!

До прије пар мејсеци ругали смо се нашем хероју – што губи у првим колима и што је далеко од праве форме (а погледајте га данас ). Прије тога смо га нападали што нема храбрости да се врати (а ето вратио се ). Прије, још прије – што је уопште почео да губи (јер смо ваљда ми одвајали од уста да га оспособимо за ово што је постигао….).

Е… ту смо. Ко је одвајао од уста? Отац Србин и мајка Хрватица! Новака је – до висина најпознатијег и најуспјешнијег Србина довела љубав ово двоје људи, његових родитеља. Да, мајка Хрватица, која уопште не одише никаквим национализмом, и која је сина васпитала тако да буде оно што је и његов отац, и да буде оно што смо сви ми. Србин. Само, за разлику од већине нас – Србин мајстор свога посла. Србин најбољи на свијету. А кроз њега и са њим сви ми! Сјећате ли се – колико пољубаца, колико честитики вјерских празника, колико подршки за Косово за дјецу, за Црну Гору… Тада кад је био на врху није нас заборавио. А ми њега јесмо брзо.

Подржао је хрватске фудбалере!? Па да није ништа друго, него осјећај поштовања према његовој мајци која га је родила, требало би да нам држи језик за зубима. Гдје би та Српкиња да га роди? Није подржао политику хрватских власти, ни злочине усташа, нити је запјевао уз Томпсона… него је покушао да комуницира са ”себи равнима”, са момцима који добро играју фудбал. Толико добро да су у финалу Миндијала. Сјећате ли се како то добро звучи, кад рецимо Срби играју финале Мундобаскета, а Хрвати већ одавно, много прије тог финала одоше кући?! Да ли бисте, као мањег Хрвата, или лошег човјека доживјели неког хрватског спортисту који би тада подржао наше кошаркаше? Наравно да не би. Био би Хрват као и до тада, само још већи шмекер.

А шта – дјелује вам незамисливо?! И мени. Зато не могу да навијам за Хрвате. Јер, колико год били добри фудбалери – ипак представљају један менталитет који ми ”иде на живце”. Несвејсни својих гријеха и грешака, а безочно агресивни према другима. Ја, као Србин, не могу – онда када навијам – да заборавим на монструозне тачке наших историских сукоба, и зато, послије маестралне утакмице Хрвата против Енглеза, достојанствно ћутим. Ни те, ни ове – што би се рекло! Не могу да навијам за Хрвате, и вјероватно нећу никад моћи.

Али Новак не би постојао. Мој Новак, Ноле Србин… не би био могућ, да је растао у породици у којој се брутално и отворено говори о злочинима прошлости хрватског народа. Неко ће рећи да је мондијалистички растерећен и да као такав није узор младима и цијелом народу. А ман људи – па он је мега – узор мојој дјеци, по начину како игра, како је скроман, како се не предаје. Не треба ми Новак да тумачи историју. За то имам књиге, а имам и уста и језик да кажем коме стигнем: ”Не слажем се са Новаком навијачки”. Али заааато даааанас, у полуфиналу Вимблдона, имам свога Србина на терену и осјећам се тако поносним, тако посебним….. више него било који навијач ”ватрених”. Јер, њима се ово десило сад – па ко зна кад, а Новак то ради….тако лако.

Србија!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: