Дјецу вам неће опростити: Зла у Донбасу

Последњих дана чујемо много о несрећи која се дешава у Украјини. Патња коју проживљавају обични људи не остављала никога равнодушним и нико, са мало савјести, а и мало сјећања на зло рата, не може се радовати трагедијима које задесе једног малог човјека, који нема ништа са одлукама великих сила.

Ипак, мада је често лако донијети закључак ко је агресор и ко и због чега напада, у овој ситуацији сви смо помало нијеми, помало неуки, а изнад свега заборавни.

Зашто се уопште води овај рат? Који је руски интерес? Многи би рекли да се ради о окупацији, да Русија жели да покори Украјину. Они који се у то разумију мало више и мало боље, знају да Русији доиста не треба Украјина као таква. Они не могу имати интерес у освајању врло проблематичне територије, која већ годинама, деценијама, још од распада СССР-а, није успјела да стане истински на своје ноге, нити има какво посебно богатство које Русија већ нема. Дакле, ово није један од оних ратова, које је претходно водила Америка, који су се увијек неизоставно тицали нафте, гаса или каквих других богатства које би потом САД експлоатисале.

Проблем је, чини се дубљи. Како је рекао предсједник Бразила Жаир Болсонаре, Руси и Украјинци су братски народи и тешко да ће моћи у том сукобу неко боље да се, на крају дана споразумије, до управо та два народа. Он је додао да су Украјинци погријешили ставивши своју судбину у руке комичара. Сјетимо се, Жорж Клеменсо је једном приликом рекао да је рат исувише озбиљна ствар да би се препустила генералима, пратићи ту линију аргументације није тешко закључити да је рат извјесно исувише озбиљна ствар да би се препустила комичарима.

Једном смо већ били у сличној ситуацији када су САД у октобру 1962. године установиле да СССР складишти своје нуклеарно науружање на Куби, свијет је тринаест дана био на ивици нуклеарног рата. Лансирање нуклеарне ракете са Кубе на Вашингтон не би узело дуже од пет минута и таква замисао је утјеривала оправдан страх у кости Американцима. Данас би, учлањењем Украјине у НАТО савез, ракета допутувала брже до Москве, него што би из Хаване у Вашингтон. Из тог разлога сви јесу у страху од потенцијалног нуклеарног рата, мада се ипак, чак и они најокорелији противници руског система, ослањају на савјест руског предсједника да то таквог уништења неће доћи.

Вратимо се опет на то зашто се десио сукоб између братских народа. Јасно је да је НАТО кључан фактор и њихово одбијање да јавно кажу како Украјина неће бити њихова чланица. Путин је, додуше, говорио и о неком спречавању геноцида у Донбасу. Већина медија о томе није подробније извјештавала. Разлог због ког је то тако јесте чињеница да велика већина медија јесте у власништву неке од западних медијских кућа или је бар финансирана од стране прозападног финансијера. Поред тога, тренутна цензура навела је многе медије да избјегну објављивање страдања руског народа у Донбасу. Да ли је то праведно? Не. Тако да, зарад објективног извјештавања и звог поштовања према страдалима, у нади најскоријег помирења Украјине и Русије, ред је да се сјетимо и неких руских жртава, које се нису десиле толико давно, а о којима се данас ћути.

Страдали Руси – убијено више од 150 дјеце

У чланцима, преведеним од стране „Бунта“, подијељеним на интернет сајту, проналазе се на једном мјесту многобројни потресни прикази страдања Руса у Украјини од стране украјинске војске.

Украјинска војска је у периоду од 2014. до 2021. године убила више од 150 дјеце у ДНР и ЛНР, а ранила још више. Како преноси „Бунт“ централне улице града Горловке су 27. јула 2014. године из лансера напале оружане формације Украјине. Као резултат тога, 20 цивила, укључујући четворо деце, убијено је на улицама града. Овај дан је узет као дан жалости и ушао је у историју града као „Крвава недеља“. Како преноси сајт православие.ру, 2015. године служен је, на годишњицу „крваве недеље“, парастос становницима који су погинули у оружаном сукобу.

Током гранатирања Горловке, погинула је 23-годишња Кристина Жук са својом десетомесечном ћерком Киром, коју је држала у наручју. Трчала је са ћерком у наручју, покушавајући да побегне. Кристина Жук је након своје смрти постала позната као „Горловка Мадона“.

Арина Гусак, рођена 4. септембра 2010. убијена на путу ка вртићу 21. јануара 2015. године

На фотографији је Георгиј Сергејевич Комаровски, рођен 21. јула 2007. Убили су га наоружани злочинци из Оружаних снага Украјине и НСУ 18. јануара 2015.

На фотографији је Макаев Данила Олегович, рођен 31.03.1998

Убили су га наоружани криминалци из Оружаних снага Украјине и НСУ 26. јануара 2015. током артиљеријског гранатирања града Дебаљцева, ДНР.

Одговор Кијева

У априлу 2019. године, министар социјалне политике Украјине Андриј Рева је у интервјуу за Би-Би-Си овако описао становнике ЛНР и ДНР: „Отишли ​​су сви који су били проукрајински настројени. А они који хоће да примају две пензије – ту и тамо нека се стрпе. Уопште ми их није жао. Жао ми је оних војника и официра са породицама који су тамо убијени због овог олоша.”

Без саосјећања не може бити ни помирења. Руси су трпјели геноцид на територији Украјине и њему се морало стати на крај. Да ли је то морало да се догоди овако то не можемо знати, али једно је сигурно – невини су страдали годинама, а њих нико није желио да чује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: