Ђе рече геноцид

Пише: Желидраг Никчевић

Читам јуче у монтенегринским вијестима весели наслов: „Брисел нам је потврдио…“, па онда иде нешто о – само замислите – некаквом локалном пензионисању.

Једном сам се и ја обрео у Бриселу, изненада, и то званично, уз протокол, са свим оним краватама и актен-ташнама. Посматрали су ме не баш строго, али прекорно: да ли су се Срби довољно поправили и цивилизовали? Кад сам се вратио у домовину, потражио сам литературу о историјским достигнућима малене и сензибилне Белгије… Ево кратког извода.

Године 1885. у централној Африци се појавила мистериозна држава Конго – лични посјед „краља Белгијанаца“ Леополда II. Главна мета његовог величанства био је каучук из Африке, па онда и дијаманти за љубавницу. Обје опције су функционисале одлично. Током двадесет година, становништво Конга је преполовљено – према различитим процјенама, краљеви службеници су убили ИЗМЕЂУ ТРИ И ТРИНАЕСТ МИЛИОНА ЉУДИ. Данас ни Белгија ни ЕУ не признају те догађаје као геноцид. Имају важнија посла, контролишу балканске пензије.

Локално становништво је тада отјерано на плантаже каучука, и стотине хиљада људи умрло је од неподношљивих услова рада. Приватна краљева војска регрутована је из најкрвожеднијих племена. Жене и дјеца Конга узимани су као таоци, а племена која су одбила да раде на плантажама била су подвргнута егзекуцијама – „Јавне снаге“ су уништавале и палиле читава села, доносећи кесе одсјечених руку као доказ успјеха казнене експедиције. Жетва каучука 1903. износила је 5.900 тона, а краљ Белгије је приход искористио за куповину дијаманата за своју љубавницу, Бланш Делакроа.

Белгијски службеници Леополда II увели су систем рачуноводства – за сваки потрошени метак морала је бити презентирана рука: удови су служили као валута. „Доносили су их у корпама“, свједочи Африканац Тсвамбе. – „Они који су одбили да раде бесплатно и скупљају каучук осакаћени су и остављени да крваре“.

Такође, посјечене су огромне области џунгле да би се обезбиједили путеви за извоз каучука и слоноваче. Изгубивши извор хране, читави народи су умирали од глади. Смањење становништва узроковано је убиствима, несташицом хране и епидемијама. Процјене о броју погинулих варирају. Адам Хохшилд (амерички новинар) и Јан Вансина (белгијски историчар) говоре о 10 милиона жртава. Историчар из Конга Исидоре Нзием процјењује број убијених на 13 милиона. Неке теорије, попут оне америчке држављанке Хане Арент, говоре да је од становништва Конга (процјењује се на 20 до 40 милиона људи) остало само 8 милиона. Нико не зна тачну цифру.

Мала слатка Белгија је истребљивала људе у Конгу – милионима. Нико никад није кажњен. Европски историчари избјегавају да ове догађаје назову геноцидом, говорећи – па добро, робовски рад са смртоносним исходом јесте ужасан, али то није геноцид.

У Бриселу сматрају да нема разлога за извињавање. Ето, убијао је краљ, а краљ је умро, а ми немамо ништа с тим. Васкрсните краља и позовите га на одговорност, а нама не досађујте. Супер идеја. Рецимо: Хитлер је побио десетине милиона, Хитлер је умро, а ми смо невини. Да, Адолф је ишао около и лично убијао.

Па кад из тог правца чујем да се неко некоме мора извињавати, увијек ми је помало чудно и непријатно.

* На слици, Конгоанац гледа остатке (руку и ногу) своје петогодишње ћерке, коју су убили и појели плаћеници приватне војске краља малене и сензибилне Белгије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: