Пошто се ових дана и ових година, води права хајка на књижевника Милутина Мићовића поводом државне награде и стицања статуса истакнутог културног умјетника од стране црногорских псеудо – интелектуалаца, који читају његове текстове „на невиђено“, а што је раширена пракса у Црној Гори ради лакшег прогона и осуде да је Мићовић против Црне Горе и Црногораца, навешћу само неколико фрагмената из његове књиге, Тако су говорили Црногорци, у којима ће читаоци, надамо се, препознати архетипски карактер Његошевске Црне Горе и Црногораца. Притом да не заборавимо како је носећи наслов у новинама приликом добијања државне награде „Мирослављево јеванђеље“ био: Све што пишем је из љубави према Црној Гори!
И заиста, нико тако љепше и пламено није проговорио о Црногорцима, са толико ватре и надахнућа. Нико им тако изблиза није видио карактер, открио сопствени удес, наградио мане и нагласио врлине. Нико их није тако дивно измислио, додао им и оно што не знају да имају, надарио их невидљивим даровима. Нико им се није тако одужио, а никад га више због те љубави нијесу прогонили. Али то и јесте усуд оних правих, изворних Црногораца, до краја да остану своји, па и под цијену да остану сами у тој борби.
Из књиге: Тако су говорили Црногорци (1996)
Рецензент: Новак Килибарда
„Нека Црногорци не мисле да ја овдје о њима говорим. Ко зна шта се крије испод овог имена. Имена више скривају него откривају. Ниједно се име не може догледати. Него се памет заврти од бескраја. Може бити да су највиши Црногорци они који за то име нијесу никад чули. Нијесу чули, али су видјели, па им је то доста да буду.
Они пишу најбоље књиге. Што они напишу и наштампају, о томе се прича и проповиједа. Није „Октоих“ штампан гдје било. Није „Горски вијенац“ и „Лучу“ штампао било ко. Него лицем најљепши владика. Све му Бог у једном душку рекао.
Кад га надахнуће снађе, оживе преци и потомци. Слуша колико може поднијети. Кости у гробу играју. То је општа радост у васељени. Не зна више је ли на свијету или није. Живи ли или умире.
***
Једни мисле да би Бог и људи били на највишем губитку кад би нестало Црногораца. Нестало би великих мисли, и оне страсне горљивости да се досежу. Нестало би творачких, крилатих ријечи. Нестало би образа међу нама. Нестало би и оног грохот смијеха над људским ништавилом… Црногорцима је у историји три пута свитало, а хиљаду пута мрцало. Кад је њима свитало, свитало је цијелом свијету. Најприје им је свануло на Светој Гори. Тада су синуле благотворне муње према Јадрану, Цариграду и Јерусалиму, према Бечу и Босни. Од тог свитања дуго је свитало по Јелади, Рашкој и Зети. Други пут нам је страшно свануло на Косову. Тако нам је тада страшно свануло, да се многима свијећа угасила. А она, која је тада остала, и дан данас гори и не гаси се. Трећи пут нам је свануло на Цетињу. Од та три свитања и до данас живимо, и још нешто видимо, али се мрак тешки надноси, посебно на Црногорце.
***
Многи се чуде како то Црногорцима успијева да владају свијетом?! С друге стране, неки мисле, да се они баш ништа не питају, него су од свих људи највише понижени. Основаније је ипак, мишљење да они владају свијетом. У генима је сваком записано да влада. Па ако то не чине, нијесу се имали окошта рађати. А највише проклетство и срамота међу њима је та, ако се неком каже: нијеси се имао окошта рађати. Прави Црногорац све ради да оправда разлог свог доласка на свијет.
Он мора прво сунцу да се одужи које га је огријало на свијету. Па онда свему живом. А највише мора да се одужи свом унутрашњем позвању. У том гори сваки Црногорац. Тај унутрашњи пламен, и тај подвиг – други не воде и не виде. А Црногорац тако прогледава.
… Свети Сава је родоначелник Црногораца. Ни он се на свијету ником није клањао. Небески Јерусалим је био његова очевина. На тој је ватри и изгорио. На ту се ватру и Његош надодао. А свијет нека прича шта хоће. Од приче није никад ништа било. И Сава и Његош су у истом племену рођени, на истом су пламену изгорјели и исту судбину доживјели. Мало им је било, што су их распињали за живота, него обојицу распеше и послије смрти. Да није њих, распетих, изгубили би се и ми на свјетским беспућима.
***
Црногораца има на свијету, колико има држава. Јер је сваки држава за себе. Није то тако што они хоће, него што је то космичка уредба. Кад постају нове државе, постају и Црногорци. Кад видите да се неки народ бори за своју државу, то знајте да се неки Црногорац бори да то постане. Може човјек бити са сред Црне Горе, а да нема везе са Црногорцима. Не да може бити, него је то честа појава. Зато се често чује да Црна Гора није у Црној Гори. Тијесно јој је да тамо буде. Она је тамо гдје живи који Црногорац. Ако живи, има је, ако не живи, нема је. Црногорци су добијали име по животу. Како су живјели тако су име добијали. Ако нијесу били за живота, нијесу ни за имена. Ако живот не створи име, не може празно име створити живот.
***
Прави Црногорци презиру вријеме. Нема им живота, ако с небом не свежу. Тада се од свега ослободе. Не цијене културу, али хоће да су први. Знају да култура није неко велико чудо, али они хоће да су чудо у култури. Зато свијет о њима толико пише и приповиједа. На себе заборавља да би се њих сјећао. Друкчије се не може сјетити. А не сјећа се ничега без великог чуда. Има да умреш, док те се свијет сјети. Па види како је Црногорцима.
***
Нека окриве Црногорце што постоји умјетност, поезија, молитва, разговор с Богом, јакање са свим мраковима овог свијета. Нека то све прогласе за лудост. А Црногорке за лудаке. Нека то све учине, Црногорци ће опет да постоје, да живе, да зачуђују, да мира не дају ником живом, да доносе мир, одмор, одушевљење, љепоту. То је видио и онај гениј словенски кад је рекао: Љепота ће спасити свијет!“
Уводна ријеч и избор текстова: Савва Радулович, пјесникиња
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
