ИН4С

ИН4С портал

Дисциплиновање Русије

1 min read

Застава Русије

rusija-zastava

ПИШЕ: ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ

Постоје, кажу, само два начина да живот на Земљи, ако под тим не подразумијевамо његове најпримитивније облике, заувијек нестане, а ни један од њих није експанзија конвенционалног и стратешког оружја, укључујући и нуклеарно. Ако нас, попут диносауруса, не избрише удар неког од милијарди великих каменова који тутње васионом и често пролазе крај Земље застрашујуће близу, убиће нас, просто српски речено лаж. Или, преведено на мекшу и софистициранију лексику савременог општења (која је, такође, најчешће заснована на лажима), сијање великих обмана и илузија иза којих се, као иза димних завјеса, крију још веће подвале. Једна из реда најновијих илузија великих мајстора илузионизма јесте она о економској и свеколикој другој блокади Русије која би требало да је баци на кољена и приведе „к познанију права” или, да опет преведемо, „поштовању европских норми и стандарда“. А кад смо већ код покушаја демистификовања те илизије над илузијама додајмо и то да су ти „европски стандарди” писани у Америци.

‘Полазећи од стратешке теорије, коју је још 1904. године дефинисао енглески географ Халфорд Мекиндер, по којој је „Евроазија површином највећа, ресурсима најбогатија и становништвом најбројнија копнена маса на планети”, „дисциплиновање Русије”, као највеће и најважније државе тога простора, што оружјем што дипломатијом, током прошлог вијека покушавано је у више наврата. И сви су завршени неуспјехом и у блату непојмљивих руских зима којима су једино Руси вични. Од Наполеона, преко Хитлера па до бројних америчких и европских стратега неоколонијалног усмјерења, мијењала се једино тактика, облик наоружања и обим насртаја. Оно што се није мијењало јесте резултат. Русија је иза сваког од тих покушаја устајала војно и економски још јача и још значајнија, све до статуса суперсиле која је држала и још увијек држи ону другу страну равнотеже снаге и страха на којој почива данашњи свијет.

Упркос чињеници да су се скоро сви геополитички стратези и аналитичари слагали у констатацији да ие евроазијски простор, „heartland” како га је назвао Мекиндер, „компактна копнена маса коју је немогуће контролисати с мора и освојити у потпуности” и да је то „највећа природна тврђава на планети”, изнова и увијек изнова настојало се и још увијек настоји тај простор (чита: Русију) ставити под контролу и њиме, макар и даљински, управљати. Међутим, суштина те претензије није само пуки економски и политички експанзионизам, већ освједочени страх који је амерички предсједник Кисинџер дефинисао ставом да „сила која доминира евроазијским ресурсима има потенцијал да угрози интересе САД”!

Дубоко свјесна истине да је, у односу на Европу, а поготово Европу која подразумијева и Русију и простор њеног економског и војног утицаја, тек „острвска сила ограничених ресурса”, Америка упорно покушава да Русију као доминантну евроазијску силу изолује од остатка Европе, да је војно (НАТО-ом) опколи и економски угуши. Сваки иоле озбиљнији повод користи се за појачавање притиска на европске партнере да окрену леђа Русији, обуставе започете и одустану од планираних економских и војних аранжмана са том земљом и на тај начин њен укупан утицај сведу на што је могуће мању мјеру. Најновији покушај у том правцу је „пакет економских санкција” којим се Русија настоји „казнити” због дешавања у Украјини. Наравно, упоредо са тим иде и разбуктавање ратног пожара на руским границама и подгријавање још једне из арсенала илизија западног шмека да је „НАТО једина гаранција мира и стабилности и отпора руској доминацији“.

Колики је, заиста, домет, овог „пакета”? Моја покојна баба је имала обичај да за нешто слично каже „плашење мечке решетом“! Јер заиста, уз напор да се остане на коректном нивоу саопштавања, покушај да се руски „медвед” заплаши санкцијама које се и по садржини и по домету могу упоредити са швајцарским сиром, заиста личи на бабину констатацију. Тога је свјесна и Европа, Њемачка и Француска поготово, које, с једне стране, притиснуте Америком и интересима да је не наљуте, и несумњивом и ненадокнадивом економском штетом, с друге, прилично невољно, недоследно и крајње пипаво приступају распакивању тог „пакета”. Наравно, у ово не би требало рачунати и Црну Гору која је, у настојању да буде Европа мимо Европе, крајње озбиљно и темељно припријетила Русима да се ману Украјине и нервирања Америке.

Несумњиво је да руска привреда има бројне везе са европским индустријским гигантима и предузећима и да ће, доследном примјеном ових санкција, претрпјети извјесне штете. Али је још несумњивије да је та веза двосмјерна и да ће, ако не веће а оно ништа мање, штете трпјети и друга страна. Уосталом, значајном броју Европљана још увијек цвокоћу зуби кад се присјете смрзавања током једне од недавних зима када су Руси, из сличних разлога, заврнули славине својих гасовода. Али, и од овог реципроцитета у штетности ефеката санкција, Русија има ефикаснији и стратешки далекосежнији одбрамбени механизам и одговор: Евроазијску унију, која настаје повезивањем, засад, неколико бивших држава СССР, а којој се као пројекту окреће све већи број земаља тог региона. Тај пројекат, који ће званично стартовати већ од јануара наредне године, не подразумијева затворену, аутистичну економску и тржишну регију већ ће бити ефикасно повезан са исламским свијетом и Индијом, на југу, и кинеско-јапанско-корејском зоном на западу. Језиком бројки речено: тржиште од близу три милијарде људи (скоро па пола свјетске популације), земље у великој економској експанзији (Кина), земље високих технолошких домета (Јапан, Кина, Јужна Кореја) и земље немјерљивих војних потенцијала (Русија, Кина, Индија). У односу на овај простор, остатак Европе дјелује као омање острвце а ништа већом се не доима ни Америка. У Бриселу то знају и зато су и невољни и опрезни. Знају то и у Вашингтону и зато су нервозни и осиони и спремни да жртвују Европу макар и за мали потез предности на великој „шаховској табли” Бжежинског. О томе једино немају појма у Подгорици, али она се не рачуна.

Наравно, Евроазијска унија не настаје само као одговор на тренутну, прилично натегнуту, ситуацију у том региону. Она је стратешки одговор на свеукупна дешавања у свијету у којем див на издисају (Америка) више не бира средства да нађе нови еликсир за одржавање који је, по њима, негдје у Сибиру. Евроазијска унија, како ју је замислио њен теоријски утемељитељ Александар Дугин, треба да буде „велика регија која би у пријатељским и партнерским односима са осталим зонама омогућила свим дјеловима Евроазије да дјелују као цивилизацијски полови независни од америчког утицаја”. Ко ово схвати и на вријеме се престроји, на добитку је. Ало, Подгорица… чујемо ли се?

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *





Изаберите једну или више листи:

Ову пријаву је могуће отказати било кад!