Диктатура антисрпских Срба: Чомски је битанга

Свет ћути, знају да је Чомски, као и обично, у праву, али неће прика; скочило из брлога неколико српских првобораца против Милошевића. Њима то није исто, њима је убијање запослених у РТС-у било нормално.

Постојали су у Титовој Југославији људи који су се звали првоборци, носиоци Споменице 1941. То су они што су одмах по доласку Хитлерове војске на капе ставили петокраке и узели пушке.

Истина, било је и других првобораца против Хитлера, с другачијим ознакама на капама, но такви су уместо Споменице 1941. добијали вишегодишње казне затвора. Али, то није тема. Од Октобарске револуције у Србији, изведене 2000. године, имамо истоветну категорију – првоборце. Овога пута против Милошевића.

Такви су споменуте године освојили власт, банке, државна предузећа, факултете, царину; добили министарске и професорске кабинете, директорске позиције, књижевне награде, амбасадорска и уредничка места…

Ниси смео реч да им кажеш, било је оно: ја сам се, бре, од првог дана борио против Милошевића; знаш ли ти шта сам ја све претрпео у борби против Милошевића; мој тата је скидао Милошевића с власти…итд. Али, како је време пролазило, а време кад-тад, али увек, све постави на своје место, па смо дочекали дане да и странци тврде како Милошевић и Србија нису једини, чак ни први у низу, кривци за разбијање Југославије, што је основна интелектуална и животна поставка савремених српских првобораца.

Такви у својим биографијама и немају других успеха осим борбе против Милошевићевог режима. Њихови животи не садрже други друштвени смисао па је разумљиво да ова чељад упорно, страсно, свим снагама, годинама брани поставке из деведесетих; Србија је, с Милошевићем на челу, разбила Југославију; Срби су чинили злочине, сви други су жртва, Србија мора да се суочи с прошлошћу и прође катарзу.

А онда се појави Чомски, Ноам Чомски, Американац, по општим оценама водећи интелектуалац савременог света, неупитна морална громада и растури ту мрачну менажерију ко дете кастањете.

Тај је први, уз Хандкеа, на међународној сцени срушио споменуте поставке о рату у Југославији, а ових је дана упитао због чега светом 1999. године није путовала реченица: Сви смо ми РТС, након НАТО напада на српску државну телевизију, као што, ево већ недељама, светом одјекује „Сви смо ми Шарли“, због оног што се десило у Паризу.

Свет ћути, знају да је Чомски, као и обично, у праву, али неће прика; скочило из брлога неколико српских првобораца против Милошевића. Њима то није исто, њима је убијање запослених у РТС-у било нормално. Па то је, веле, била Милошевићева пропагандна кућа, легитиман циљ, те људе је побио Милошевић. НАТО и не спомињу.

Пише: Ратко Дмитровић

Ко су? Један пропали глумац, два недовршена писца, неколико новинара, тројица самозваних интелектуалаца, једна жена која је последњи пут саму себе срела пре 18 година, двојица пензионисаних професора… За њих је Чомски излапели старац који ништа не разуме, намћор, контраш који све ради из некакве користи. Речју, битанга.

 Да не буде забуне; не нападају они Чомског због Чомског, већ зарад себе. Бране своје неморалне животе, од којих је празнија само њихова теорија о деведесетим годинама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: