Дикејовање

Пандур Меклејн мора (филм Умри мушки), ништа мање до спасити Америку (читај: свијет!), како би повратио љубав своје ћерке, тинејџерке коју је запоставио одвећ затрпан послом, рекло би се надасве куражним и исувише мушким, порваним са самом смрћу у пакленим градовима.

Ди Кеј кренуо у (отворено) спасавање Црне нам Горе, и ту мисију доживљава као процес покајања. Чек: не води ли блуд у царство мудрости, како научава Блејк?

Не само да, дакле, дикеј добија на лику Робин Худа, већ нагиње томе да се преобрати у антикапиталистичког фундаменталисту, који банку трампи за зрно части, у данашњим временима ваистину у дефициту. Нарочито у овим чојским & јуначким гороломинама.

Али, дубље гледано – да не кажем и `метафизичкије` – нема ничег лошег у томе што је ЦГ морала дотакнути дно како би поглед усправила ка вертикалној основи, с које се стрмодекнула полакомивши се на приземни марксизам (увод у грађанство, радничку психологију и лијеви атеизам), у којем је све стало у оно: усе, насе и подасе. (Грамзиво чувствовање, па то ти је.)

Док нас разноразни њуејрџери и лајф-коучи уче да је сиромаштво наш избор, чак и страст, свакако порок, дикеј објашњава како држава преживљава крадући свој народ, нарочито то упрактиковала чинити власт, која краде још и државу.

Тако да, ако те краде држава покрадена од власти, као у нашем незабиљеженом случају, онда је сиромаштво логичан резултат, а духа што се тиче, нормално је да је убијен у појам.

Међутим, изгледа да има наде, иако са становишта здравог разума, није препоручљиво ослањати се на њу.
Какогод, дотјерали смо углавном дотле па нам лекције из морала уз неизбјежне геополитичке анализе дијели одбјегли бизнисмен, који на личном примјеру показује докле је стигао овај режим, који богаство спашава тако што отима од онога који се легализовао уз помоћ њихове транзиционе владе, бивајући јој први финансијер свих избора, као и инфраструктурна картица једне политике која претрајава на рачун крађе и подмићивања. (Домаће пељеше, стране потплаћују…)

У реду сад та прича око идентитета, ђе утече хиљадугодишњи морал, са све чукунђедовом усменом традицијом, само се питамо чему то кад се једном осване на голој ледини, а први комшија буде удаљен километрима, такође сам, стар и болестан, загазио у седму деценију, и свега му преко главе, све те апстракције у којој нам живот протутња, као пандуру Меклејну који штитећи Америку, запостави и изгуби породицу. Капирате сад?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: