Девић за ИН4С: Петровданска скупштина 1941. је удар на српски идентитет Црногораца

На данашњи дан, на Петровдан, 12. јула 1941. године, прије тачно 81 годину, на славу Цетињског манастира, а под покровитељством фашистичких окупационих власти, црногорски сепаратисти организовали су сабор којим су поништили одлуке тзв. Подгоричке скупштине.

У речима званичног и јединог саборског говорника, др Секуле Дрљевић, сажета је сва идеолошка нит која је прокламована тог дана.

‘Црногорски саборе,

Прошли Свјетски рат завршен је Версајским диктатом. Као његова неминовна посљедица настала је пометеност политичких и моралних појмова у првим годинама након рата, коју је прекинуо долазак на чело италијанског народа генијалног творца и вође фашизма Бенита Мусолинија. Касније, узео је у своје чврсте руке вођство њемачког народа Адолф Хитлер идентификујући погледе на Европу и на нужност њене реорганизације са погледима Бенита Мусолинија. Оба Велика Европљанина нијесу престајали упозоравати на нужност стварања нове Европе. Нијесу их схватили они, на чију су адресу њихове опомене биле упућене. И тако је дошло до данашњега рата.

Творевине Версајског Диктата срушиле су једну за другом побједоносне армије Сила осовине. Нестало је и Југославије и тиме је створена могућност, да буде исправљена неправда учињена Црној Гори године 1918. и да Црна Гора, као независна држава, буде укопчана у нови европски систем који изграђују два европска генија савременика и њихове непобједиве армије“, поручио је, између осталог, Секула Дрљевић.

Тим поводом разговарали смо са доктором историјских наука са Института за савремену историју у Београду, Немањом Девићем, који је истакао за ИН4С да је италијански окупациони режим био, можда, и најмекши, најмање репресиван на тлу читаве окупиране и разбијене Краљевине Југославије.

„Отуд и чињеница да у првим месецима није било интензивнијег отпора у Црној Гори. Међутим, оног момента када су окупатори ударили на основне (српске) идентитетске елементе Црногораца, одговор је постао жесток, свесрпски и опомињући. Принц Михаило Петровић, унук краља Николе, није прихватио понуђену власт, одговарајући да “остаје веран Југославији и њеној династији“. Тако частан чин уздрмао је и Савет који је у Црној Гори раније био формиран од политичара оданих Риму. A развој италијанске политике у Црној Гори, која је примера ради на Цетињу избрисала улицу са Његошевим именом и уклонила споменик краљу Александру Карађорђевићу, усковитлао је читав народ. Прекројена је химна, промењена народна застава“, рекао је Девић.

У сарадњи окупатора и црногорских сепаратиста, додао је Девић, започело је зближавање са Хрватима и Албанцима, а паралелно с тим и конфронтација са Србијом. То су већ биле назнаке које ће српски народ повести пут устанка. Постојао је, међутим, један догађај који је те припреме само убрзао и, могло би се рећи, постао иницијална каписла за бунт. За Петровдан 1941. на Цетињу је заказана сепаратистичка скупштина. Како су сами црногорски сепаратисти нагласили, 12. јула „деветнаесте године фашистичке ере”, донесене су следеће одлуке:

-oкупација Црне Горе од стране Србије коју је против воље црногорског народа прихватила тзв. Велика народна скупштина у Подгорици својом одлуком од 26. новембра 1918. престала је

-стављени су ван снаге режим који је био створен у Црној Гори од бивше Краљевине Југославије и династије Карађорђевић

-Видовдански устав и Устав из 1931. који су потјецали од поменутог режима, укинути су

-проглашена је суверена и независна Држава Црна Гора у облику уставне монархије

-црногорски сабор изјавио је да су сви Црногорци благодарни италијанским оружаним силама чијом се заслугом остварило ослобођење њихове домовине и “сјећајући се уских веза које постоје између династије Петровић-Његош и италијанског краљевског дома, с повјерењем у дјело обнове дато увијек и свуда од Дучеа и од фашистичке Италије, ријешени су да сједине живот и судбину Црне Горе са судбином Италије“

-“Црногорски сабор, у помањкању врховне власти шефа државе, ријешио је да успостави Краљевско Намјесништво и да умоли Његово Величанство италијанског краља и цара да благоизволи одредити Намјесника Краљевине Црне Горе који ће прогласити устав“

Овакве одлуке, сматра Девић, нису биле прихваћене у народу нити су заживеле један једини дан.

„Напротив, у свим црногорским варошима и селима, српски народ се против њих подигао без обзира на идеолошке разлике. Окупили су се и стари и млади, занемарујући и класне и раније политичке сукобе, и попут бујице слили у реку 13-јулског устанка. Интересантно је да се, упркос свом националном инжењерингу, и после 80 година у Црној Гори показало да српски народ има своје црвене линије, и да уме сложно и одлучно да делује када му се удари на светиње и темеље националног идентитета. Управо смо то, кроз помирење и окренутост како прецима, тако и потомцима, видели и на литијама 2020-2021. године“, закључио је у изјави за ИН4С др Немања Девић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: