Део текста „Смишљене смутње“ – Михаило Ђурић 1971. године
1 min read
Михаило Ђурић
Део текста ,,Смишљене смутње“, који је излагао Михаило Ђурић поводом расправе о уставним амандманима из 1971. године. Због овог излагања у марту 1971. године професор Ђурић је одстрањен са Правног факултета и пресудом Окружног суда у Београду, 17. јула 1972. године, осуђен на казну строгог затвора у трајању од две године због кривичног дела непријатељске пропаганде из чл. 118 ст. 1 КЗ, која је касније преиначена на казну затвора од девет месеци.
,,Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.
Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како данас ствари стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници.
Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање.Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?
Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије.
У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада.
А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима. Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа.
У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити само од себе? Ово питање се поставља утолико пре што је непобитна чињеница да је СР Србија учинила највише да на својој територији омогући несметан национални живот припадницима свих народности којима је до таквог живота стало. У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у Србији добили аутономну покрајину у којој су се Срби нашли у подређеном положају према њима.
Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ниједна од постојећих република, изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови делови раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој. Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен.
Великодушно је одбацио Лондонски пакт, који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен. Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет. То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.
Према томе, не треба расправљати о поднетом тексту уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањима и дотеривањима, већ треба тражити, треба захтевати, треба се залагати за доношење неких других, озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованијих решења.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ни једном народу у свету није нането тако много зла и изнутра и споља, колико нашем обесправљеном, осакаћеном, окупираном и пониженом србском народу. Колико год да смо склони да верујемо, да несрећа лежи у нашој неслози, у издајствима мањих и већих размера, као и у извесном фаталном немару појединих личности које су биле позване да ставе себе на жртвеник отаџбине за општи спас, ипак, то није све! Ми се неможемо отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света преко извесних идолатриских, ритуалистичких, окултних, езотериских структура са циљем једнојезичког, једнопартијског, једноверског друштва које би било под контролом међународних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“, и тзв, „великих кадрова“.
Најзад, после дугог трагања за било каквим прихватљивим објашњењем наше највеће трагедије у историји, наишли смо на веома интересантну и инструктивну књигу француског публицисте Пјера Вириона, која носи назив: „Beintot un gouvernement mondial – une super et contre-eglise?“ (Paris, France, 1967), која се може поручити на адреси познате швајцарске књижаре „Romanica“, која се налази у Цириху, где се могу добити књиге на сим романским језицима.
Захваљујући Пјеру Вириону (Париз, 1899-1988) данас боље разумемо зашто су се САД, Кина и бивши СССР упркос разлици њихових политичких система често налазили на истим позицијама.
Зато бисмо превели само оно што је битно и што најбоље осветљава нашу српску трагедију у двадесетом столећу.
На стр. 117 Вирион каже:
„Дакле, још једном тврдимо, да би 1955. па чак и 1957. Совјетски Савез био неспособан да се одржи, да висока универзална масонерија, служећи се англо-саксонском моћи и затровавањем маса није сматрала гвоздену завесу неповредљивом, постигавши да совјетска неповредљивост постане реалност…“
За нас је од посебног интереса србски проблем који се провлачи кроз дело Пјера Вириона, зато ћемо превести један део који осветљава нашу српску трагедију.
На стр. 129 Вирион пише:
„Између 1817. и 1825 године у Русији најмање 145 масонских ложа скривају социјалистичке снове и завере интелектуалаца, многобројних официра и једног дела империјалне аристокрације, не изузимајући ни највиђеније принчеве, као на пр. принца Галицина. Ложе су најпре деловале под фирмом ‘Осветљени људи’, чији су чланови врвели у Петрограду и Москви, како пише Joseph de Maistre Али у доба репресалија, те ложе узимају име ‘Савез Спаса’ и претварају се у још тајнија удружења, као на пр. ‘Јужна Унија’ или што особито подвлачимо, у удружења под називом ‘Уједињени Словени’, која су у ствари биле масонске ложе, произишле из врло активних кијевских ложа“.
Даље Вирион наставља: „Катехизис Уједињених Словена излаже циљ овог међународног тајног удружења. Једним федеративним савезом и помоћу једне републиканске владе ујединити осам словенских земаља, чија су имена била исписана на једном печату, подељеном на осам делова: Русија, Пољска, Боемија, Моравска, Далмација, Мађарска са Трансилванијом, Србија са Молдавијом и Влашком“ – ( „Le Catechisme des Slaves expose les buts de cette redoutable societe: „Par une alliance federative et un gouvernement republican mais sans porter prejudice a leur independance respective, unir les huit pays slaves dont les noms etaient inscrits sur un sceau a huit compartiments: la Russie, la Pologne, la Boheme, la Moravie, la Dalmatie, la Hongrie avec la Transylvanie, la Serbie avec la Moldavie et la Valachie“).
На крају овог краћег приказа, цитирали бисмо у скраћеном облику писмо Френклина Рузвелта, упућеног 1943. године М. Забруском, председнику „Младог Савета Израела“, а у ствари намењеног Стаљину. Ово је писмо, обавештава нас Вирион, било објављено у париском листу „Фигаро“ од 7. фебруара 1951. године.
Коначно ево тог Рузвелтовог писма, којег је Вирион донео на четири странице, 58/61:
„Мој драги господине Забруски,
Тако, како сам и усмено рекао Вама и господину Бајсу, дубоко сам дирнут чињеницом, што је Народни цавет младог Израела показао највећу доброту, понудивши се као посредник између мене и нашег заједничког пријатеља Стаљина и то у моменту тако важном, у коме би свако трвење у срцу Уједињених Нација, створених по цену толиких одрицања, имало кобне последице за све, а особито за Совјетску Унију.
Према томе, и у Вашем је и у нашем интересу, да изгладимо ствари, што ће бити тешко са Литвиновим (Finkelstein), коме сам, на своје велико жаљење, морао да упутим опомену, да они, који се чесу о Ујка Сама, завршавају тиме што трпе; управо споменута опомена односи се исто тако на спољне као и на унутрашње проблеме. Совјетске тежње, када се ради о кумунистичкој активности у Сједињеним Америчким Државама, у ствари су неподношљиве из два разлога.
Тимошенко се показао знатно разумнији за време његовог кратког, али плодног боравка овде и ја желим, да један нови сусрет с маршалом донесе брзу размену гледишта са Стаљином, што сматрам врло битним, особито при помисли на све добро, које је произишло из сусрета Стаљин-Черчил.
Сједињене Америчке Државе и Велика Британија расположене су – и то без икакве моралне резерве – да дају потпуну равноправност гласања Совјетској Русији у будућој реорганизацији света после рата. СССР ће бити, како је то први британски министар саопштио, кад је уручивао свој претходни план, члан водеће управне групе у срцу Савета за Европу и Азију, на што Вам даје право не само проширена интерконтинентална ситуација СССР-а, већ нарочито његова борба против нацизма, која заслужује хвале историцара.
Ми желимо да видимо ове Континенталне Савете (а ја говорим у име своје велике земље и у име британске империје) састављене од представника свих независних земаља, у сваком случају то Предстанивштва треба да буде пропорционално.
Ви можете да уверите Стаљина, мој драги господине Забруски да ће СССР заседати у Директоријума ових савета (Европе и Азије) на равноправној нози и с равноправним правом гласа са Сједињених Америчких Држава и Енглеске. Исто тако, Совјетски Савез ће сачињавати део Великог суда, који ће морати бити остварен, да би се решила постојећа размимоилажења измежу различитих нација; СССР ће суделовати у одабирању и припреми Међународних оржаних снага, као и у командовању тим снагама, које ће, по наређењу Континеталног савета деловати у унутрашњости сваке државе, како прописи, израђјени тако мудро у циљу одржања мира у духу старог Друшта народана, не би били поново прекршени; ове Међународне снаге и њихови армије моћи ће да наметну своју своје одлуке и да нађе начина да се их слуша.
Под овим условима, овај тако висок положај у управи Унивезалне тетрархији мора да задовољи Стаљина, али не и да изазове његове обновљене зхтеве, који проблеме чине нерешивима; у сваком случају, Секретаријат је намењен Француској, са правом консултативног гласа, али не и одлучујућег односно, са правом саветодавним, без права доношења одлуке. Ово је награда за њен отпор окупатору, али уједно и казна за њено претходно попуштање. Дакле, амерички континент остаће изван домашаја сваке совјетске пропаганде и под искључивим утицајем Сједињених Америчких Држава, како смо то обећали земљама нашег континента. Француска ће морати да буде у енглеском кругу деловања, свакако са широком аутономијом и с правом Секретаријата у тетрахији .Португалија, Шпанија, Италија и Грчка еволуираће према модерној цивилизацији, која ће их ишчупати из традиционалне летаргије…
Френклин Рузвелт“
Вирион нам затим износи на стр. 61 свој коментар тога писма и каже:
„Пређимо на невероватан цинизам овога писма. Масон Рузвелт у њему је само приказао, али из Њујорка и то је важно – истоветан програм светске владавине (Синархије), који је већ био био предвиђен планом тајних структура крајем деветнаестог века, а чији елементи се налазе у Синархијском (Европско) пакту од 1935. Године, сада спроведеном у стварност или у току остварења“.
На стр. 58 Вирион каже:
„Ово писмо написано после совјетског уласка у рат, није дакле случајно, тим пре, што је до њега дошло после заједночке изјаве двојице масона Рузвелта (Овде је потребна једна напомена: Краљ Петар ИИ је посетио Рузвелта у јуну 1942, године у Вашингтону. У току истог дана Рузвелт се поверио својој супруги Еленори „Да тај млади човек треба да заборавио да је он Краљ и да му је боље да иде да ради…“ – Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, стр. 237, – ДБ) и Черчила (1941), која представља базу Артланског савеза . У њему ћемо видети неумељиву прппему принципа у стварности, чему смо ми данас сведоци“.
(Види: Pierre Virion, „Beintot un gouvernement mondial – une super et contre-eglise?“, Paris, France, 1967).
Што се тиче Карађорђевића, треба имати у виду да је западно-европски и амерички естаблишмент имао у плану да крунишу сина краљице Викторије, војводу од Connaught-а за краља версајске Југославије, а не витешког краља Александра Карађорђевића, који због тога није ни крунисан! – „Until the First World War, relations between the German Order of St. John, the English Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem, and the SOSJ were mostly cooperative. The leaders of these organizations, many of them members of royal houses, were often close family relatives and/or financially interdependent. The European royal families were well aware of the survival of the SOSJ in Russia. Queen Victoria’s son, the Duke of Connaught, led the English Venerable Order of St. John of Jerusalem for many decades. He was closely associated with, and related to, Grand Duke Alexander and others of the Romanoff family. He had been present in 1894 at the marriage of SOSJ Protector Czar Nicholas II and Alexandra of Germany in the tiny Winter Palace Chapel, in which the chief relics and icon of the SOSJ were prominently venerated. Before Alexander I became its king, the Duke of Connaught had been seriously considered for the throne of Yugoslavia. He was Grand Duchess Victoria Melita’s uncle, and at one time was the potential father-in-law of SOSJ Grand Master Grand Duke Alexander’s daughter…“
(Види: SOVEREIGN ORDER OF SAINT JOHN OF JERUSALEM, History and Lineage Charts Since 1797. https://web.archive.org/web/20170307193656/http://www.osjknights.com/History-After-Malta.htm….).
После свега, чему коментари о свему што нам се догогодило у току деветнаестог и трагичног двадесетог столећа. Ово нам само показује колико на кантару међународних идолатриских, окултних, езотеријских и мултикорпоративних структура вреде милионске жртве нашег обесправљеног, осакаћеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог несрећног србског народа.
Kakav hrabar covjek! Reci ovo u tom vremenu je ravno najvecem podvigu.
https://www.youtube.com/watch?v=40CES7wqKao
Послушајте овог паметонг Србина
https://www.youtube.com/watch?v=PCgjChEXVVU
https://www.youtube.com/watch?v=79V8enQWlUQ
Jedan od onih koji je vise vidio i vise znao od savremenika. spreman da to i saopsti i da se bori.
Kao takav zasmetao je.
Lakse i prihvatljivije im je bilo da se sa njim obracunaju nego sa svojim neznanjem, letargicnoscu i zlom namjerom.
Храбар човек у времену када је храбрих било мало, а полтрона и проданих душа безброј.
Зато што смо као народ ћутали 1971 – ужасно смо искрварили од 1991. И данас смо у вртлогу који је Тито тад и формално заметнуо.
Genijalni i hrabri profesor.