Демонтажа или серклажа последњег “Берлинског зида”

Овај осврт је само мали подсетник посланицима и политичким лидерима победничких коалиција пред гласање за избор прве демократске владе у Црној Гори.

Пише: Мишо Вујовић

Страх, мрак, јаук, убоји, куршуми у мрклој ноћи, кундачења, одвођење у Јусовачу, под Бедем, Билећу и даље до Светог Гргура и Голог отока. Драма какву је мало који простор видео у размаку од неколико година. Нигде суицида није било као у Црној Гори. Убијали су се људи из исте утробе, са таквом страшћу, незабележеном до данас. Синови оца, браћа браћу, кумови кумове… Док су “ослобађали”, кратко образложње је гласило: “издајник”. А издајник је био свако ко није био гладан и имао мало иметка, лепу жену, коња или пар волова. Када су чистили сопствене редове, немилосрдно су под паролом “скренуо” или “застранио” одстрељивали саборце.

“Пао по ИБ-у”, шапутао је народ. Већина није знала шта је Информбиро, а за Коминтерну су чули кроз песму: “Само напред Коминтерна, Црна Гора ти је вјерна”! Назив Резолуције о којој су сви причали, а многи је нису прочитали, донете у Букурешту 28. јуна 1948, гласио је: “Југословенска компартија у рукама шпијуна и убица”. Репресију је народ жестоко осећао на својим плећима: убиства, прогоне, хапшења, конфискације, тихе ликвидације ОЗНЕ... За неколико година терора понижавајуће је срозан један народ. Синдром згаженог бића у делу масе спремне да брани злочиначке тековине.

Међутим, већина осећа мирис слободе. Ожиљци ће остати да опомињу али и да деле. Много је тога прећутано. Колико је само безимених нестало на “злом путу” када се одступило. Већини се гроба не зна, од Везировог до Зиданог моста и Кочевских јама. И најгоре, звали су их непоменици!!! Име им се јавно није смело изговорити. Били су учитељи, професори, судије, свештеници, адвокати, официри, сељаци, домаћини, индустријалци, угледни грађани.

Заједнички именитељ им је био: народни непријатељи. “Издајници”, “кулаци”, “петоколонаши” – то се подразумевало. И још једна битна ствар, сви су били Срби. А са Србима је требало рашчистити за сва времена. Побити очеве Србе, а њихову децу произвести у Црногорце. Оцеубице постадоше носиоци народног комунистичког препорода. На јамама, убиствима без суда, црвеном терору, злочинима, касније мафијашким обрачунима, настала је и егзистира Црна Гора. Требало је 75 година да се мутирани бољшевизам победи. Али стари кадар, појачан младим лавовима, прети да ће бранити тековине црвеног терора. У својим колумнама призивају покољ под изговором одбране од посрбљавања Црне Горе. Времешни берберин у удбашким чизмама, оличење комесара инквизитора, данас поново зачикава да су Срби опасност по Црну Гору. Други, суверениста, историчар у покушају, прозива цркву да кадрира будућу владу. Трећи отворено позива на одбрану свим средствима. Чега? Тековина шпијуна и убица?

Данашња Црна Гора је створена на темељима братоубистава и терора и то баштини. И нису проблем Срби, као једини аутентични етос тог простора, проблем су крвави темељи на којима траје оваква Црна Гора. Нова демократска влада је пред великим изазовом, а то је демонтажа структура сраслих са делом грађана, саучесника у многим непочинствим. На тој злочиначкој платформи инсталирана је мафијашка хоботница са испреплетаним и паралелним утицајем по целокупној вертикали система. Новој власти, што принципијелни мандатар тешко може исконтролисати по дубини, отежавајућа околност је ендемски непотизам, који ће лако наћи заједнички језик са добро позиционираним и још боље изверзираним “покајницима” и прелетачима одлазећег режима. Забрињавајуће је, такође, што Здравко Кривокапић нема значајнију подршку јавности.

Мистерија или стратегија је и ћутање неприкосновеног господара контроле хаоса, Мила Ђукановића, који попут ушушканог мафијашког боса из сенке повлачи губитничке или повратничке потезе. Разлика у парламенту је мала, интереси огромни, људски карактер танан ко струна. Али су сви свесни да би нови Џаковићи изазвали крвопролиће. Међутим, постоје суптилнији механизми да се ситуација контролише. Они су ефикасни, а невидљиви. Спавача, покајника, “жртава” режима, декларисаних опозиционара, професионалних Срба, са префиксом “колико је моје” има на претек. Сцена је камерна, драма космичка! Амбис или Васкрс!? И кључно питање свих питања: Да ли ће један учтиви, богобојажљиви али жилави професор имати снагу да започне рушење последњег бољшевичког зида у Европи?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: