Дарвинова теорија еволуције као наметнуто научно питање – Бог мора да постоји
Пише: Дане Чанковић,
предсједник покрета СНП – Избор је наш
Текст писма првог предсједника Републике Српске, др Радована Караџића, којег је прочитала његова кћерка Соња Караџић Јовићевић непосредно прије приказивања документарног филма „Радован – Повик иза зидина тамнице“, аутора Драгана Елчића, у Бања Луци, инспирисало ме је да напишем текст „Дарвинова теорија еволуције као наметнуто научно питање – Бог мора да постоји“.
Писмо др Радована Караџића
„Са сваким страдањем мало нам је јасније зашто смо овде где смо: да издржимо искушења и подносимо на жртву оно најмилије, срећни када можемо принети на жртвеник себе и само себе, уместо најмилијих.
Отац Небески у наше је животе усадио љубав и самопожртвовање, као врхунац љубави према ближњима и научио нас да, кроз страдања, стремимо увис, ка вишему од себе, ка највишему, кога мора бити. Јер, када га не би било, не би било ни мере ужаса овога света, ни узалудности постојања и жртвовања. Мора га бити, јер при самој помисли да га има, преплаве нас доброта и лепота.
А српски је народ страдалнички, кроз векове. Нема дана кад се од њега не очекује да жртвује нешто најмилије, без роптања и са погледом упртим у даљине, како је Андрић запазио, тамо негде у Време, у коме је Онај који даје смисао свакој нашој жртви. Својом жртвом изградили смо темеље Републике Српске, свако на свој начин, а ипак жртвом немерљивом са оном највећом – и оставили тестамент да памтимо, да не заборавимо, да знамо истину и да се истином боримо за правду.
Веома сам захвалан свима који су ми указали и част и милост, од режисера и његове екипе, преко продуцената и организатора, до свих који су на било који начин допринели стварању и приказивању овог дела, а захвалан и народу којем је посвећен и овај филм и наша борба, којем је посвећена и намењена и наша жртва и наша Република Српска, посвећен нашим наследницима који ће незаборавом спасити будуће генерације, будућност обојити новим смислом, а наша жртвовања новом светлошћу.
Нека вас све Господ дарује својом бескрајном милошћу,“
Ваш Радован Караџић
Дарвинова теорија еволуције као наметнуто научно питање – Бог мора да постоји
Човјек разоткрива Божје устројство, и све видљиво и невидљиво. То разоткривање назива науком. Понекад су се научне теорије показале нетачним. Човјеку никада неће поћи за руком да створи потпуно нову врсту организма способног да се самоодржава. А да не говоримо да може створити душу. Док је год људског рода, у човјеку ће постојати осјећања: љубави, радости, туге, мржње, љубоморе… сва осјећања која извиру из Добра и Зла. Управо та осјећања дефинишу човјека. Она не еволуирају у смислу да једно осјећање за сва времена нестане и да се појави неко ново, непознато осјећање. Може да се мијења само њихов међусобни однос. Некад је више осјећања зла, некад добра… Мада има покушаја да се анестезира душа и умртве осјећања, у ком случају би човјек изгубио своју суштину и био покорен… И поред тога, неки људи тврде да је сав живот на планети почео спонтаним спајањем аминокиселина…?!
Да се десила или да постоји еволуција, научно се може доказати само открићем фосилизованих остатака репрезентативних узорака претпостављених прелазних типова или да сада постоје неки прелазни типови из једне у другу, неку нову врсту.
Да постоји еволуција, онда би и човјек већ почео добијати неке нове „елементе“ који би га „одвели“ у стварање непознате, нове врсте бића.
По посљедицама које је произвела Дарвинова теорија еволуције може се закључити да она није питање науке (како је дарвинисти доживљавају), већ питање најдубљег смисла, религије, морала, политике и, на крају, завјере. Та теорија негира Бога и Његово Стварање свијета. Самим тим, нуди човјеку бесмисао и сву апсурдност у самом почетку свега, да је све почело случајно и спонтано. Исто нуди и на крају свега и свачега, у пролазности и смрти. Почетак и крај свега, рађање и смрт, дарвиновци обесмишљавају, иако и једно и друго не зависе од човјека. По тој теорији, човјек, и не само човјек, већ ко год да је, и на који год начин и куд кренуо, на крају га дочекује смрт, као крај свега. Човјек који вјерује у пролазност себе и свега другога и немогућност рјешења смрти, подложан је свим негативним особинама и стањима – гордост, егоизам, злоба, депресија, агресивност… убиство и самоубиство. Подложан је и манипулацији другог човјека, а посебно лукавог који Божје устројство покушава изврнути наопако. Зато је људско друштво пуно злочина, похлепе, неправде, и зато је теорија која негира Бога и истинско религиозно стање човјековог бића, везана за питање и морала и савјести. Подразумијева се да је и прије објелодавњивања Дарвинове теорије постојала борба добра и зла, која се манифестовала на различите начине, подстицана неким другим Дарвинима, али то није предмет овог текста. Теорија која негира Бога и религију, негира и суштински идентитет човјека и народа, и није искључено да је она измишљена да буде темељ новом свјетском поретку, како би уз помоћ ње био формиран човјек који би се покорио. Зато је таква теорија и питање политике и завјере.
Вјерујући у Дарвинову теорију, човјек беспомоћно, очајно и поражавајуће дочекује смрт, мислећи да је живот патња, страдање, са кратким периодима самоуживања, да је живот на крају ништа. Онај који вјерује у оно што Дарвинова теорија негира, гледа смрти у очи и каже „Смрти гдје ти је жалац, гдје ти је побједа?“. Такав човјек вјерује у Васкрсење и живот вјечни и када је у животним тешкоћама не ропће, већ и добро и лоше прихвата ревносно, чинећи добро другима. Дакле, труди се да буде добар човјек, а Бог који је човјеку дао највишу вриједност, слободу, прихвата избор сваког човјека и обезбјеђује му да оде тамо гдје је заслужио по својим дјелима, мислима и стањем душе, у вјечне муке или у вјечну радост. Ако хоћемо праведнији и љепши свијет, онда од велике важности би било да и се основне и средње школе уведе вјеронаука као обавезан предмет.
Избор између Дарвинове теорије и вјеронауке није као избор између спортских тимова, политичких странака.., већ избор између најдубљег, смисла и бесмисла живота.
И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
+ПРЕУЧИО, Момо Капор
Догодило се да су ме, потпуно случајно, пријатељи из варошице Н. одвели у једну трошну приземљушу, око које кљуцају пилићи, код старије сестре познатог европског интелектуалца, којег годинама срећем у Њујорку, Паризу и Женеви.
Запањих се кад видех родну кућу овог знаменитог човека и постарију жену која га је одгојила и подигла после смрти родитеља. Помислих како би било добро и поштено написати велику добру књигу о старијим сестрама, тим мученицама без младости, које су се одрекле свега само да изведу млађу браћу на пут. Вечито у црном, пре времена остареле, никада ништа ни од кога нису тражиле; само су давале и давале…
У животу сваке неудате старије сестре постоји увек неки дивни, већ заборављени човек (чију фотографију чува у старој празној бомбоњери), нека раскинута веридба или, једноставно, осећање да се нема права на срећу и сопствену фамилију док брат не одрасте, а тада већ бива касно за било шта. Те благословене неудате баба-девојке, како их зову у Србији, много старије од својих година, бориле су се за браћу до последњег даха, све док не остадоше без ичега, у мемљивим приземним собичцима, гордо кријући неправду од света и комшилука, коју су им нанеле господске снаје што су им поотимале рођену браћу.
Испуцали линолеум на патосу, нацепкана дрва испод шпорета, шкиљава сијалица од двадесет пет свећа и треперави црно-бели телевизор без тона, уместо којег се чује само тиктакање лименог будилника…
Послужени слатком од дуња (које не могу да престанем јести), седимо у тој скромној кухињи, добро познатој из детињства свих провинцијалаца, док се скупљају комшије, жељне разговора.
Годинама пратим каријеру њеног брата, још од оних дана када је као сељаче стигао у главни град. Сећам се свих његових џемпера плетених од разнобојне сељачке вуне и готово свих љубави и битки за стипендије које ће га, једна по једна, одвести далеко у свет… Чудим се како то да ништа од овог предела, ни овог кућерка под сасушеним орахом, ништа од ових мириса и акцената, није продрло у његову прозу очишћену од свега овдашњег, пуну притајеног гађења над кишама, блатом и летњом прашином; згражања над варварским клањем и шурењем свиња у децембру (чварке је, ипак, јео у своје време), док се нахерена палачинка крчма „Европа“ на крају његове улице, у којој су му седели и деда и отац, временом претворила у најцрњу метафору балканског кала. Читам пажљиво његове интервјуе у новинама, у којима смо му непрестано за нешто криви. Изгледа као да нам је, пошавши у свет, оставио на чување неку идеалну земљу, а ми је, простаци и незахвалници, упропастили. Преводилац енглеске поезије, писац есеја у којима је тек свака пета реч српска (не рачунајући везнике), потписник мировних прогласа и члан међународних форума, од младости је прескакао векове бежећи од свог скромног порекла. Највећа похвала коју је добио била је она да уопште не личи на Србина и да стране језике говори савршено, без акцента!
Годинама не могу да дефиншем ту врсту издаје, јер је гађење над својим народом, такође, издаја; годинама покушавам да пронађем разлоге или неку давну повреду која га је на крају довела до изјаве да су „Срби започели овај прљави рат“ и никако не успевам да пронађем ту танану нијансу и да је преточим у речи и слог… Али, ево, док седимо у полумрачној кухињи његове старије сестре, пијемо преслатку кафу (коју није он послао из белог света) и причамо, због ње, све најлепше о њему, мој мудри народ, који тако непогрешиво уме лако и просто да објасни и најсложеније ствари, проговара кроз уста комшије, пензионисаног поштара, једну једину реч која замењује тоне исписане хартије. Он, који га познаје од малих ногу, завијајући отврдлим прстима цигару, каже ми у поверењу, мрмљајући себи у браду да остали не чују:
„Преучио!“
У тој мудрој речи има и сажаљења и праштања… Преучио! Вредело је путовати пет-шест сати аутобусом по то, како једноставно, помало разочаравајуће „преучио“, изречено кроз дубок уздах, благо и без икаквог гнева, зависти и злопамћења.
+Кола и песме, Властимир Павловић Царевац са Оркестром Радио Београда
https://www.youtube.com/watch?v=0XVw_4iTvfU
…“боље да попричам са Богом о теби, него са тобом о Богу…“+
…“Вот ведь, сколько вы греха усмотрели в священстве, наверное больше, чем у вас. А просто лень ходить в храм. До церкви близко, да ходить склизко, а в кабак далеко, да ходить легко…“+
Свети Владика Николај – Српској мајци (Шта је мајка)
Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недело, а ја знам много његових добрих дела”. „Ако ви не верујете мени, питајте комшије, они ће посведочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.
Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке.
Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видео неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој? Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корена, свето је и стабло!
Сећамо се, мајко, коре родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, верујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувек сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју.
Може ми неко замерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању јер сам их лично негде, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине. Сетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.
Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка Хришћанка. Страдања матера за децу њихову, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.
Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као деца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на век века. Амин.”
https://www.youtube.com/watch?v=SwNgd7-68MQ&t=32s
https://www.youtube.com/watch?v=3Q8Mtejf7AQ
Ako bog postoji ,znam sta ce prvo uraditi „sudnjeg dana“.Zapalice sve crkve,tog porobljivaca duha,tu instituciju u sluzbi svake vlasti,u sluzbi drzanja stada u neznanju,Tu hegemoniju trpimo evo 2000 godina otkad se jevrejski starci sjetise kako ce protiv Rima ,posto ne mogadose macem.I tako su ostatku svijeta(ne racunam zutu rasu)podvalili SMRT ,pustinjske obicaje,(hriscanstvo i Islam),a unistiili su paganstvo ,ne ljubavlju kako propagiraju ,kako su Rim unistiili recimo, nego ognjem i macem cim su ojacali.Teodosije I vizantijski je spalio aleksandrijsku biblioteku do temelja ,jer je tamo bilo znanje ,koje je moralo biti unisteno,a odje ga slave ko sveca.
Pitajte kod hriscanske sekte sta misle o njemu…Nije ni cudo sto smo Tu ,dje smo kad ne koristimo mozak.Nije ni cudo sto nas zovu stado ,a oni pastiri crkve ,mo’s mislit’…
Зар је нијесу Турци спалили?
Kako je evolucijom iz neorganskih elemenata mogla nastati amino kisjelina, ili bilo koje organsko jedinjenje?
1.MORA- imperativ pravoslavne dzamahirije,iliti recidiva judejskih.Zasto ne paganstvo,zasto ne bogovi.Nego bas onaj ,jedan,njihov jevrejski ,on MORA da postoji.E ,pa i da postoji ,nije taj vas…
Tekst je toliko patetican, na nivou zakljucivanja cobana sa velikim neznanjem, i malim zubima,koji mjesa metafiziku i republiku Sumsku,sa sve glavonjom iz Savnika.
Pazite ,premisa da je covjekov zivot konacan,pa samim tim i besmislen bez boga je pismeni iz srednje skole mediokriteta.Niko od njih da postavi pitanje a,sta ako je beskonacan zivot?Samim tim bi bio i besmisleniji(Sartre)Dalje,da prisustvo boga obezbjedjuje moral,je potpuno netacno,jer ako GA ima,SVE JE DOZVOLJENO…U njegove ime.Ovo za pokoravanje covjeka bez religije je toliko apsurdno ,da ne znam da li je ovaj covjek placen za ovo reci.Religija je droga bez koje ne moze nepismeni,jer ona je prvobitno i namjenjena nepismenom.Nije sigurno vracu,svesteniku,monku…
I na kraju fotografija krsta..Svaka cast ,radite posao..Gledam ih i na apotekama,oni zeleni …
Covjek koji ne vjeruje u Boga je promasio svoj zivot, skroz naskroz,
Ko ti je rekao da ne vjerujem?Nego me nervira ovo mrtvilo koje crkva propagira,sivo,mrtvo rodilo se ,a zivi…A zna se za koga rade.Nalogodavci su iz pustinjskog kulta smrti…A, ovce su valjda za sisanje.
Овај текст је почео одличним насловом, управо је тачно да је питање Дарвинове теорије наметнуто, али нема ничег бесмисленијег у Хришћанству него негирати и одрицати тачност било које научне теорије. Негирајући науку Хришћани негирају сами себе. Јер, као што нам је Господ дао да будемо глава свијету, тако нам је и дао да тај свијет упознајемо и да тиме бескрајно спознајемо сву сложеност и љепоту Његове творевине. Није Дарвинова теорија ни сатанска ни атеистичка, чак напротив,она је дубоко теистичка, она баш открива једним дијелом да је читав овај свијет, и ми у њему, створен по плану. Управо то што неко тврди да је живот настао спајањем неких молекула амино киселине потврђује чудо живота као Божијег промисла. Па зар и Свето писмо не тврди у пренесеном значењу управо то: човјек је створен од праха земље! И колико год се неко копрцао, живот постаје и опстаје управо кроз еволуцију, односно кроз промјену, кроз еволуцију. И сав живот свакога човјека није ништа друго до стално еволуирање и у духовном и у физичком смислу. Кад наше тијело и наш ум немају снаге за промјену ми старимо и селимо се на онај свијет. Упоређивање скелета нашег не тако давног претка са нашим скелетом показаће нам да ми и данас живимо еволуцију и да је никад нећемо ни прекинути. И још нешто, еволуција није само непрекидна прогресија, већ спори и вијугави ход непрекидног живота, ход који има и своје назадовање и своје слијепе улице, али и непрекидну тежњу ка Живоме, ка Лијепоме, ка Вјечноме. Теорије о кретању живота и кретању енергија су нешто најбожанскије што је наука дала. А све оно што покушава да свијет и живот окамени, заустави и подведе под једну форму је само имитација теизма, промашени теизам, прикривени и испразни интелектуализам, а суштиски је богоборство и антиживот.
Брате србине, Дарвин кроз своју теорију се дотиче бога, али се то прећуткује(био је теолог), чак на неким местима ускаче сам себи у стомак. Али та његова теорија је представљена како јес и она је са научне стране не одржива. Живо може само настати од Живога, а та еволуција је тек пресмијешна, у суштини Човјек је од свог Постања, физички само деградирао. Прилагођавања у извесној мјери су могућа, али никако да од рибе постане било какав копнени створ, и сл. Ако се само мало боље загледаш у свијет око себе, схватићеш да је све у наприје испрограмирано до у танчине. Како змија поседује отров који погађа систем њеног плена, змија хемичар, научник!? Како је спермић фул подешен и опремљен за оверавање у женском тијелу, а не зна шта га тамо чека и никад тамо није био!? Итд итд. Здрав разум је чудо, логика ствари. Ваља се само мало запитат и поразмислит.
Опа Бато, сад је католичко, а неђе прије си написао да је шиптарско. Одговори се сам са собом па јави шта си одлучио.
Ne znam ko je Bato i ne znam kako te ko bjese sve zvao u zivotu ali se jasno s’ecam da je Vukan Nemanjic svecano krsten u Duklji po ‘latinskom zakonu’ prije nego sto je zasio na Dukljanski tron.
Od tada me ime Vukan s’etka na katolicanstvo…
Vukane divnog imena katolickog odprva, ustavi se.
Како сте потрчали, шејтанови трепљари
Свака част, лијепо.
U pecinu.