• Издвојено
• Поглед

Данило Баста – ученик који је остао веран учитељу

1 min read

2 седмице ‎ ИН4С

Пише: Јован Б. Душанић

„Пресуда ће одлучити о судбини једног великог начела које у храбрости за истину види највиши израз људског достојанства и најјачу потврду друштвеног ангажовања, па ће, према томе, та пресуда посредно утицати и на животне изгледе многих мојих ђака код којих сам током толико година настојао да пробудим љубав према истини као највећој страсти ума или, што је једно те исто, љубав према правди као најважнијој одредници карактера.“
(Завршна реч професора Михаила Ђурића на суду)

У комунистичкој Југославији многи интелектуалци су били изложени разним санкцијама власти која је репресивно одговарала на критичка мишљења. Један од најзначајнијих српских интелектуалаца, филозофа права и друштвених мислилаца друге половине XX века, професор Правног факултета у Београду Михаила Ђурића платио је високу цену када је, у марту 1971. године на Правном факултету у Београду, на јавној расправи о уставним амандманима упозорио (у тексту: Смишљене смутње) да они воде дезинтеграцији Југославије.

Тада је професор Михаило Ђурић, између осталог, рекао: „Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.“ Није то била само пука политичка процена (чију тачност је потврдило време које ће убрзо наступити), већ филозофски глас савести професора Ђурића.

Излагање и дискусије са јавне расправе објављени су у часопису Анали (бр. 3/мај-јун 1971) Правног факултета у Београду. Тужилац је часопис привремено забранио, а Врховни суд Србије је коначно забранио растурање и наложио да се сви примерци „имају уништити путем индустријске прераде“. Због објављивања излагања професора Ђурића забрањен је и лист Студент (бр. 10-71), а потом је уследила и оптужница против професора Михаила Ђурића због кривичног дела из чл. 118 ст. 1 КЗ (непријатељско деловање против друштвеног и државног уређења; подстицање и позивање на разбијање братства и јединства народа Југославије; злонамерно и неистинито приказивања друштвено-политичких прилика).

Професор Михаило Ђурић је на јавној расправи о уставним амандманима говорио и о неопходности отрежњења од заблуда прошлости. „Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ни једна од постојећих република изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови народи раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био знатно више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој. Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен. Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости.“

Веће Окружног суда у Београду је 17. јула 1972. године професора Михаила Ђурића осудило на казну строгог затвора у трајању од две године, а Врховни суд Србије је 4. јануара 1973. затворску казну смањио на девет месеци, које је професор издржавао у Забели. Са затворском казном уследило је и професорово протеривање са факултета. Занимљиво је да последњих деценија другосрбијански либерални активисти упорно представљају Марка Никезића, а поготово Латинку Перовић као корифеје демократије у једнопартијском систему, упркос чињеници да су они били на челу Савеза комуниста Србије (крајем 1960-их и почетком 1970-их година) када је долазило до најчешћих забрана књига, филмова и позоришних представа, те прогона студената и интелектуалаца.

После правоснажне пресуде о затворској казни седам наставника Правног факултета (проф. др Андрија Гамс, проф. др Ружица Гузина, проф. др Стеван Врачар, доцент др Бранислава Јојић, др Александар Стојановић, асистенти Данило Баста и Војислав Коштуница) поднели су молбу (Републичком секретаријату за правосуђе и општу управу СР Србије) за помиловање професора Михаила Ђурића. Овај чин солидарности био је опасан у друштву где је сваки отпор кажњаван. Последице нису изостале и сви они ће бити (на различите начине) удаљени из наставе на Факултету.

Данило Баста, асистент професора Михаила Ђурића, је удаљен из наставе и за једног младог научника то је могла бити пресуда каријери, али Баста није поклекао него је тај период искористио другачије: одвојили су га од катедре, али нису могли и од науке. Радећи у Институту за правне и друштвене науке (1975–1984), Баста је наставио са озбиљним истраживањима и објављује радове из филозофије права и политичке теорије. Његова докторска дисертација о Фихтеу и Француској револуцији (1978) и каснији радови о Канту, Хајдегеру, Блоху, Шмиту; Келзену, природном праву и слободи показују да је његов интелектуални напредак настављен упркос изолацији, те да је у тишини, далеко од академских подијума, развијао теме које ће постати његов заштитни знак. Његова каријера, која је касније обухватила и избор за редовног члана САНУ и непрекидни научни рад, служи као доказ да упорност и верност идејама могу имати дугорочну вредност, чак и када краткорочне последице изгледају ужасне и неподношљиве.

Способност Данила Басте да ствара научне радове у условима маргинализације сведочи о дубинској посвећености филозофији и његовој независности од спољних услова. Његов рад није био бег од стварности, већ наставак борбе за идеје које је заступао његов професор Ђурић – о критичком мишљењу, истини, правди, слободи и одбрани интелектуалног достојанства. Он ове идеје није само прихватио; живео их је. Његова каснија дела, као што су Право и слобода или Вечни мир и царство слободе, показују да је одржао Ђурићев фокус.

Данило Баста није само остао одан Ђурићу у тренутку његове осуде, већ и касније, када је заједно са Јовицом Тркуљом и Јовом Цвјетковићем поднео захтев за судску рехабилитацију свога учитеља, који је успоставио правду тек 2010. године. Академик Данило Баста и професор Јовица Тркуља најзаслужнији су и за оснивање (2016) манифестације Дан(и) Михаила Ђурића који се сваке године одржава и на којој се организују предавања и разговори о његовој личности и делу. Осим тога, Данило Баста је уредио и три споменице о свом професору – Криза и перспективе филозофије (1995), Мишљење у вртлогу нашег времена (2005), Чувар достојанства филозофије (2012), те књигу поетичног наслова Пруст и виолина у Забели (2016), насловљена према једној животној епизоди Михаила Ђурића из затвора.

У животу великих мислилаца постоје ученици који његова дела настављају, али је много ређе да тај однос пређе границу академске учионице и постане судбинска веза. Један од таквих примера је однос између професора Михаила Ђурића и његовог ученика Данила Басте. Њих двојица су повезани не само љубављу према филозофији и слободарском духу, већ и заједничким искуством прогона од стране власти у коме су се одбрана истине, оданост правди и тежња ка слободи показале као моралне и егзистенцијалне категорије. Истина, правда и слобода били су теме не само њихових текстова него и њихових живота.

Зато биографија Данила Басте није само приповест о једном научнику, већ и сведочанство о истинском смислу учитељско-ученичког односа. Она показује како се храброст за истину може пренети са генерације на генерацију, и како оданост једном професору може постати оданост истини самој. Академици Ђурић и Баста заједно представљају живу парадигму онога што филозофија може бити: не само мишљење о свету, већ и храбар чин у њему. Данило Баста није био само ученик Михаила Ђурића; он је био његов саборац, следбеник и носилац његовог интелектуалног наслеђа. Његова спремност да поднесе санкције због верности свом професору и његовим идеалима показује да је филозофија за њега била нешто више од академске дисциплине – била је практиковање слободе, истине и правде у свакодневном животу. Иако је платио цену, Баста је доказао да се принципи не смеју жртвовати ради удобности, и да управо у временима прогона интелектуална доследност постаје најмоћнији отпор.

Данило Баста је тако постао више од угледног филозофа права и академика. Он је постао пример како лична верност и морална доследност дају снагу једној научној биографији. Његов живот показује да се највећи резултати не мере само бројем књига и превода, иако их има обиље, већ и спремношћу да се издржи када власт притиска, а наум остане исти – бити веран истини и своме учитељу. Због тога је личност Данила Басте више од биографије једног научника: она је сведочанство да се слобода, истина и правда морају бранити, чак и онда када то значи живот у сенци забрана. А управо из те сенке он је изнео светло које осветљава домаћу интелектуалну историју и служи као пример другима.

Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: