Данило Баста – ученик који је остао веран учитељу
1 min read
Пише: Јован Б. Душанић
„Пресуда ће одлучити о судбини једног великог начела које у храбрости за истину види највиши израз људског достојанства и најјачу потврду друштвеног ангажовања, па ће, према томе, та пресуда посредно утицати и на животне изгледе многих мојих ђака код којих сам током толико година настојао да пробудим љубав према истини као највећој страсти ума или, што је једно те исто, љубав према правди као најважнијој одредници карактера.“
(Завршна реч професора Михаила Ђурића на суду)
У комунистичкој Југославији многи интелектуалци су били изложени разним санкцијама власти која је репресивно одговарала на критичка мишљења. Један од најзначајнијих српских интелектуалаца, филозофа права и друштвених мислилаца друге половине XX века, професор Правног факултета у Београду Михаила Ђурића платио је високу цену када је, у марту 1971. године на Правном факултету у Београду, на јавној расправи о уставним амандманима упозорио (у тексту: Смишљене смутње) да они воде дезинтеграцији Југославије.
Тада је професор Михаило Ђурић, између осталог, рекао: „Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.“ Није то била само пука политичка процена (чију тачност је потврдило време које ће убрзо наступити), већ филозофски глас савести професора Ђурића.
Излагање и дискусије са јавне расправе објављени су у часопису Анали (бр. 3/мај-јун 1971) Правног факултета у Београду. Тужилац је часопис привремено забранио, а Врховни суд Србије је коначно забранио растурање и наложио да се сви примерци „имају уништити путем индустријске прераде“. Због објављивања излагања професора Ђурића забрањен је и лист Студент (бр. 10-71), а потом је уследила и оптужница против професора Михаила Ђурића због кривичног дела из чл. 118 ст. 1 КЗ (непријатељско деловање против друштвеног и државног уређења; подстицање и позивање на разбијање братства и јединства народа Југославије; злонамерно и неистинито приказивања друштвено-политичких прилика).
Професор Михаило Ђурић је на јавној расправи о уставним амандманима говорио и о неопходности отрежњења од заблуда прошлости. „Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ни једна од постојећих република изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови народи раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био знатно више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој. Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен. Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости.“
Веће Окружног суда у Београду је 17. јула 1972. године професора Михаила Ђурића осудило на казну строгог затвора у трајању од две године, а Врховни суд Србије је 4. јануара 1973. затворску казну смањио на девет месеци, које је професор издржавао у Забели. Са затворском казном уследило је и професорово протеривање са факултета. Занимљиво је да последњих деценија другосрбијански либерални активисти упорно представљају Марка Никезића, а поготово Латинку Перовић као корифеје демократије у једнопартијском систему, упркос чињеници да су они били на челу Савеза комуниста Србије (крајем 1960-их и почетком 1970-их година) када је долазило до најчешћих забрана књига, филмова и позоришних представа, те прогона студената и интелектуалаца.
После правоснажне пресуде о затворској казни седам наставника Правног факултета (проф. др Андрија Гамс, проф. др Ружица Гузина, проф. др Стеван Врачар, доцент др Бранислава Јојић, др Александар Стојановић, асистенти Данило Баста и Војислав Коштуница) поднели су молбу (Републичком секретаријату за правосуђе и општу управу СР Србије) за помиловање професора Михаила Ђурића. Овај чин солидарности био је опасан у друштву где је сваки отпор кажњаван. Последице нису изостале и сви они ће бити (на различите начине) удаљени из наставе на Факултету.