Данијела Поповић и Либерална партија бране Дукљу од вјере, ношње и здравог разума

Није гријех бити члан мање релевантне странке. Није гријех ни кад вас више знају по некој сулудој иницијативи него по иједном конкретном доприносу култури, науци или друштву. Гријех је, међутим, кад вам једини јавни наступ постане покушај да облатите Цркву, историју, народ – и митрополита Амфилохија, човјека чији је гроб постао мјесто ходочашћа и за оне који нијесу вјерници, али јесу људи.

Госпођа Данијела Поповић, функционерка не баш видљиве Либералне партије, у саопштењу које више личи на дневничку исповијест средњошколке огрезле у идеолошкој злоби, казала је, између осталог: „У покушају доказивања ‘небеског’ статуса, најстаријег народа од како је човјеколики мајмун еволуирао у Хомосапиенса, црква Србије је са амбасадором Србије… организовала сабор на Дукљи?!“

Наравно, кад човјек не разумије ни науку ни историју ни Цркву, онда му је и Дарвин добродошао у политички памфлет. Не разумије госпођа Поповић ни шта је културно насљеђе, ни шта је сабор, ни шта значи народна ношња на археолошком налазишту – али зна да мрзи. Зна да се згражава над „играњем колца на Дукљи“ више него над празнином сопствене мисли.

Проблем није у томе што се, како каже, „на археолошком налазишту… игра колце у традиционалној српској народној ношњи“, већ у томе што госпођа Поповић, и слични њој, виде светогрђе у свему што има везе са српским именом, културом и вјером. Да су уместо кола игране западњачке кореографије или сниман неки „западњачки напредни перформанс“, верујем да би то било поздрављено као културна ревитализација.

А митрополит Амфилохије? Да, и њега мора споменути – да се не заборави колико дубоко сежу њене предрасуде. „Обожаватељка Амфилохија Радовића“, каже за министарку културе, јер је одобрила подизање споменика једном од најзначајнијих духовника у новијој историји Православља. И у том спомињању, више мржње него што једна млада жена смије да понесе у себи, а камоли да је јавности сервира.

Знате, госпођо Поповић, не брани се Дукља мржњом. Не гради се европска будућност на подсмјеху над мртвима, над народом, над Црквом. Није вас нико вријеђао, није вам нико ништа отео – само вам је народ, и то мирно, без пароле и транспарента, показао да памти, слави и игра.

И можда је то оно што највише боли.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: