Данас је годишњица крвавог усташког пира над српским цивилима у Старом Броду
1 min read
Спомен комплекс у Старом Броду
На данашњи дан, прије тачно 78 година, на празник Младенци, догодио се један од највећих усташких злочина над српским цивилним становништвом.
Наиме, према историјским извјештајима, у усташко-нацистичкој офанзиви, која је отпочела средином марта из Сарајева под директивом усташког команданта Јуре Францетића, страдало је 6 150 Срба сарајевско-романијске регије и Подриња.
Највећи злочин догодио се управо на простору Старог Брода и Милошевића, гдје су забиљежене праве страхоте и монструозности над српском нејачи које су згрозиле и усташке туторе – њемачке команданте.
Један од најзначајнијих хроничара овог догађаја био је Момир Крсмановић, који је седамдесетих година, у свом дјелу „Тече крвава Дрине“, отргао од заборава страдање ових невољника, због чега је трпио различите прогоне и шиканирања од репресивног комунистичког режима, који је неуморно настојао под плаштом братства и јединства да сакрије геноцид над Србима.
Међутим, највећи допринос у расвијетљавању овог злочина, дао је зборник радова „Заборављени злочин – Стари Брод“, чија је промоција одржана у Рогатици 2008. године, у издању Издавачке куће Дабар и Српског соколског друштво „Соко“ из Добруна.
Поменимо само неколико примјера усташке бестијалности, који на најсликовитији начин говоре о страдању тамошњих Срба.
Свједочење Милоша Башовића из Бранковића код Борике – Рогатица:
„…Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. За нама нека војска трчи. Народ поче бјежати, а они углас: ’Не бојте се народе, ово је Српска и Црногорска војска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Измакнем и станем, па се шћућурим међу поубијане, криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе, масовно су скакале у Дрину”.
Ту је и свједочење Риста Боровчанина из Жуља – Соколац:
„… Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију. По мраку стигнемо у Милошевиће. Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Људи сами скачу у Дрину, цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо покушавајући се спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор.”
Рајко Самарџић, тада дванаестогидишњи дјечак, је изјавио: „Усташе су поклале у Милошевићима све живо. Могло се са леша на леш прећи Дрина. Толико је било бачено народа у Дрину.“
Упркос деценијама ћутње, старобродско стратиште је, у септембру прошле године, обиљежено прикладним спомен-комплексом, за који највеће заслуге припадају свештенику Драгану Вукотићу, ктиторима музеја Миодрагу Даки Давидовићу и Спасоју Албијанићу, као и архитекти Новици Мотики.
ИН4С је уживо преносио свечаност откривања спомен обиљежја у Старом Броду:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Teče krvava Drina
Мајку су ми усташе распориле ножем. Изашла су јој црева и она се онесвестила. Када је дошла себи, у том неком подруму, у планинској кући где су затворили жене и децу, кољачи су већ били отишли уверени да живе сведоке иза себе нису оставили. Две жене су, ипак, преживеле. Савка Планинчић је ускочила у сандук са брашном, а Марија Фуртула је, иако и сама рањена, затрпана лешевима других жена успела да превари усташе да још даје знаке живота. Оне су ми много година касније препричавале последње сате моје сироте мајке. Причале су ми како је, када је дошла свести, властитим рукама враћала црева у стомак и молила једну од њих да јој га зашију. Када јој је уплашена жена дрхтавим гласом рекла да не сме, она је само одмахну главом: „Дај ми иглу, сама ћу“. Тако се, јадна, сама зашивала. Са њом су тада били моја деветомесечна сестрица Драгица и млађа браћа, четворогодишњи Милорад и шестогодишњи Радомир. Када су црнокошуљаши отишли, уверени да крвави пир нико није преживео, онако мајушни, су се искобељали испод поњаве. Сестрица је плакала од глади, а мајка се поново онесвестила. Конци које је сама пришивала попуцали су. Више јој није било спаса… баш као ни малом Радомиру којег су усташе изболе ножем.[1][2] ”
— Момир Крсмановић
„Tece Krvava Drina….
Nad Njom se Sjecanja Boje“….
Hvala Sestro Jelena….
Za tvoja Hrabra Sjecanja….
Sa kojima Stoicki zivis….
Hrabro zivis cijeloga zivota….
Majka….Heroina Majka….
Hvala Zenama…. Prezivjeloj Istini….
Koje su ispricale njenu poslednju borbu….
Da ostane uz svoju malenu djecicu….
Mali Neduzni Radomir…. Andjeo Nebeski….
I bezbroj drugih…. Bezimenih Andjela….
Oprosti Jelena…. Ja Placem….
„Moja Suza Nema Roditelja“….
Niti zaborava….
Za svu prezivjelju Strahotu i Golgotu….
Mojega Lijepoga Neduznoga Naroda….
Svako od nas….
Ima po jedno svoje licno zitije…
Nad tvojom tugom….
I Vaseljenske Zvijezde Jecaju….
I mi sa njima….
NE DAMO DA VRIJEME PRODJE….
DA NIKADA NE ZABORAVIMO….
DA SE NIKADA NE PONOVI….
Ихх о чему се све под комунистима није причало. Гаревица код Бихаћа 12.000 побијено, браћа ПОздерац тражили да на споменику пише „страдали антифашисти“ а све били Срби. Гарантујем да не зна ни 5% људи за Гаревицу. Личке јаме по Велебиту или поља смрти по Пагу по којима се ових година лумпује, тешко је упоређивати са било чим.
Хегел је река, „Историја има тенденцију да се понавља: први пута као трагедија, други пута као фарса.” Нама су нажалост комунисти „помогли“ да преживимо фарсу…
Sjeme se utrlo tim zlikovcima.
Има још један добар документарац са преживјелим свједоцима:
https://www.youtube.com/watch?v=AIA97v7SFnQ
Hvala Mladjene, Marko….
DA SE NIKAD NE ZABORAVI….
GOLGOTA NASEGA NARODA….
Обрати само пажњу на књижевника Момира Крсмановића. Ни зрна мржње у њему.
Momir Krsmanović
„Teče krvava Drina“
Momir Krsmanović
„Teče krvava Drina“
Vjecna hvala Momiru Krsmanovicu….
Sto je Otrgao Istinu od Zaborava….
Da ostane da Zivi u Narodu….
DA SE NIKADA NE ZABORAVI….
DA SE NIKADA NE PONOVI….
Svaka Cast za Nepokazivanje Mrznje….
Samo Takav je Mogao imati Snagu….
Da sakuplja dio po dio Istine….
Ja… Ne znam….
Moje Gorje…. Moja Tuga je Pregolema….
Ne Znan da li pokazujem da Mrzim….
Ili da Prastam….
Od Tuge…. Ponekad je tesko….
Vidjeti i truncicu Ljepote….
Ipak znam….Da sam Izdanak….
Onoga Stoickoga, Staroga, Biblijskoga Naroda….
Brate Mladjene, Marko….
Pamtim….Da nosim u sebi tugu mojega naroda….
otkada sam, kao osmogodisnja djevojcica….
gledala film „Prozvan je V-3″….
Ali rijeci pjesnikinje Radmile Djukelic….
„Tece Krvava Drina….
Nad Njom se Sjecanja Boje“….
Jos vise ozivljavaju moja sjecanja i moj bol….
„Moja suza nema roditelja“….
Niti zaborava….
Nad Golgotom Mojega Naroda….
Molim te, ako ikada mislis da bi mogao….
Upali jednu usamljenu svijecu….
Za Pokoj Dusi Nasih Srba sa Drine 1942. godine….
U ime moje Ljubavi, Sjecanja, Postovanja….
I Neutrnutoga Bola za Mojom Bracom i Sestrama….
Obecavam da cu nekada i sama doci na to mjesto….
Да није било војводе Павла Ђуришића, страдање би било још веће!
И Војводе Момчила Ђујића.
Спаси, Господе, народ свој, и спаси мене.
Ако не спасеш народ Твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати у туђини.
Услиши, Господе, молитву праведника Твојих Саве и Немање, те грешни народ спаси Твој, иако је грешан.
Како си спасавао Јерусалим од незнабожаца и кривоклетника, тако спаси и Београд од безверника, да се гласи спасење од Тебе, а не од људи.
Изнеможе народ Твој од чекања, не кушај до краја стрпљење његово, Господе. Господе, изнеможе народ Твој од чекања.
Сва се земља покри труповима верних Твојих, не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим.
Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље.
Смилуј се, Господе и спаси народ свој, са мном или без мене.
Амин.
Gospode, daruj nas narod snagom….
Snagom Vjere, Nade i Ljubavi….
Ta imena dadose meni i mojim sestrama….
Nasi cestiti roditelji Jovan i Dusanka….
Koji su Danas u Tvojoj Rajskoj Basti….
Pogledaj nas u ovim teskim vremenima….
Kad su Narodi Podivljali….
I Vijek gotovo Potamnio….
Oslobodi nas ovog bremena zla….
Daruj nam Mir…. I Ljubav….
I Zelenu Maslinovu Grancicu….
Uspori Istoriju Stradanja i Golgote….
Za moj i Nas Narod….
NAPACENI I STOICKI NAROD….
OSTADE SAMO VJECITA I TESKA SUZA….
samuilo, dobrodosao u stari brod da im postavis to pitanje. nadam se da si dobar plivac.
Gospodina Daka i gospodin Albijanic ovo obeležili i organizovali. Večno hvala.
“Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати;
Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у клијетима, проповиједаће се на крововима.“ Јеванђеље по Луки, 12,2-3
Свети Мученици молите Бога за нас!
Nisam manje Srbin od vas ali kakva je ovo sada vijest?
Kome ovo treba?
Дакле да ,заборавимо, а онда СУТРА ево опет зла.Немамо право да заборавимо. Не, НИКАД НЕ ЗАБОРАВИТИ.
Мањи си Србин!
Данас је годишњица…
Dodji da izmjerimo srpstvo. Ako bi srpstvo znacilo promovisati sve nepotrebno, jad bi nas ubio ko sto ce nas ubiti.
Ovo je srBstvo.
@Samuilo
Данас су Младенци. Овако се негује култура сећања.
Tebi je normalno da se ta golgota ne pominje?
Istorija je Nemilosrdna….
Okrutna…..
Donosi nam Teska Iskusenja….
Golgotska Stradanja….
Ali i PAMTI….
Pamti Brutalnu Istinu….
I vraca nam Krik i Jecaj Stradanja….
DA SE NIKADA NE ZABORAVI….
Da se ne zaboravi Istina….
Da se ne zaboravi Dug….
I DA SE NIKADA NE PONOVI….
Поновило се у Бљеску и Олуји. Дозволимо ли, поновиће се опет.
Slazem se….
Na nama je odgovornost….
Da se vise Nikada Ne Dogodi….
Ко је аутор текста?
Daku Davidovica , Bog cuva, evo zbog cega.
Stari Brod je strasna klanica.
Spokoj duse traze, sve dok,
zrtva, zrtvu ne nadje.
E, Mladenci, Mladenci , krvava nasa tugo …
Vjecnaja pamjat.
I posle ovoga moze neko da kaze da je ateista ili da kaze da ne postoji raj i pakao.Gospode upokoji sluge svoje u mjestu cvjetnom,gdje nema bola i uzdisanja,i uracunaj im svaku suzu i patnju sto su pretrpjeli.Amin
strasno je to sto smo pod komunistima toskoro zaboravili.