Дан погибије Вожда: Његошева ода праху оца Србије – Ал хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме!

На данашњи дан 26. јула 1817. године убијен је вођа Првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе, по повратку у отаџбину из Русије. Његово убиство се сматра једним од најтежих тренутака у српској историји, убијен је у Радовањском Лугу код Велике Плане, по налогу књаза Милоша Обреновића.

Вођа првог српског устанка, „Командант од Сербије“ и „Вожд“ српског народа рођен је 1762. године у Шумадији у селу Вишевцу код Раче.

Човјек којем је највећи геније српског рода Петар други Петровић Његош, посветио своје највеће дјело „Горски вијенац“, које почиње „Посветом праху оцу Србије“.

Његош у контексту историје и историчности од почетка свог поетског стваралаштва уграђује и ликове владара и државника, а поготову велича хероизам Карађорђа и истиче његове заслуге, писао је Малиша Станојевић.

Карађорђе је (један од осам историјских личности који је ступио на ратну позорницу), јунак који се везује за косовски мит враћајући наду и борећи се за „царство земаљско”, али и јунак који продужава овај мит уздизањем међу небеска бића, што и Његош чини у својим пјесничким и филозофским мислима. У досадашњим проучавањима и тумачењима знатан део Горског вијенца је сматран као апологија јунаштва и крваве борбе. То се може рећи и за пјесме у којима велича Вожда српског Карађорђа.

До појаве Горског вијенца о Карађорђу је подоста испјевано и исписано. Карађорђе је, како за живота, а поготову после трагичне смрти, био епски јунак и лик који је често побуђивао пажњу народних певача и писаца. Опречна су приказивања Вожда, како у историографији, тако и у литератури. Док се једном страном појављује као горостас, творац српске револуције, епски јунак и легенда, другом својом страном приказују га као личност која не завређује место које му је у народу додељено. Било је историчара и писаца који су користећи разне описе догађаја из Карађорђевог живота и тумачећи их — стварали неповољну слику о Вожду Првог устанка.

Великан српске историје и творац модерне Србије

По природи храбар и преке нарави али изузетно правичан и поштен човјек. Карактеран моралан и веома скроман човек, Карађорђе је тако и живио. У свом животу војевању и вођењу Србије, осим части  славе и љубави српског народа, ништа друго није стекао нити  оставио за собом.

Великан српске историје и творац модерне Србије, коме је српски народ 1804. године у једно тешко и безнадежно вријеме поклонио све своје безгранично повјерење и предао му своју судбину у руке, то повјерење никада није изневјерио. Својом упорношћу и преданошћу, за његово ослобођење од турског ропства, Карађорђе је заувек придобио за себе велику љубав и поштовање српског народа. Својом личношћу и борбом против турског ропства, Карађорђе је исписао најсјаније странице новије српске историје и остао у срцу српског народа као симбол његове борбе и слободе.

Био је без сумње,изузетна личност свог времена. Човек коме су се дивили и о коме су писали и коме су посвећивали своја дела, знаменити људи и умови тог доба: Наполеон, Ла Мартин, Ранке, Доситеј, Пушкин, Његош и многи други. Исто тако био је и велики трагичар, који своји животни сан „ да види своје отачество, ослобођено од турског јарма и да се врати своме плугу “ како је то рекао 1807.године у својој посланици руском цару Александру, није досањао и доживео.

Карађорђева смрт, за већину Срба најсрамнија у историји, описана је стотинама пута, али истина можда није онаква какву познајемо, бар не у цјелини. Наиме, најугледнији француски и румунски историчари са почетка 20. вијека тврдили су како је у завјери и убиству Карађорђа пресудно учествовао британски двор и његов агент. Поменутом обавјештајном капетану било је име Галатис, а његова али и британска дворска сјенка чекају да буду разоткривене као можда кључне у овом злочину.

ПОСВЕТА
Праху Оца Србије

Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ’јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см’је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише…
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!
У Бечу на Ново љето 1847. года

Сочинитељ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: