Дан када је “милосрдни анђео” летом изнад Југославије постао “немилосрдни ђаво”

Пише: Радко Гарчевић оснивач покрета “Сердар”

Не сјећа се само онај ко се тада није родио . Заглушујући звук сирена запарао је ваздух, из Авијана у Италији, кренуо је лет “Милосрдног анђела” од којег се убрзо немилосрдно затресла читава земља. Напад НАТО-а који су Влада Савезне Републике Југославије али и правни стручњаци назвали правим именом илегална агресија јер су тог 24.марта.1999. године око 20 часова деветнаест земаља Алијансе, без одобрења СБ УН, обрушило на Југославију, мете НАТО авиона 1999. године нису били само војни циљеви, гађани су путеви, мостови, цивилни објекти. Иза лета “Милосрдног анђела” остајале су рушевине, патња и жртве . У том агресорском и крвавом чину који је трајао 78 дана у којем су према незваничним изворима погинуло око 2.500 цивила од тога 81 дијете, 1000 војника и полицајаца, рањено је преко 12.500 особа. Бомбе тих 78 дана агресије нису бирале кога ће погађати страдали су многи наши пријатељи Срби, Црногорци, Муслимани, Хрвати, Роми, Мађари као и многи други. Напад на СРЈ почео је бомбама на Подгорицу а прва жртва био је Саша Стајић, војник из Београда, који је погинуо у касарни у Даниловграду.

Политичка атмосфера у Црној Гори те 1999. године била је напета, двије године раније дошло је до велике свађе Мила Ђукановића и Момира Булатовића што је изазвало раскол у јединственом ДПС-у. На улицама тих дана су се могли видјети припадници војске Југославије и црногорска полиција. Ноћ пред бомбардовање Савезни премијер Југославије Момир Булатовић прогласио је ратно стање. То није рат Црне Горе, поручивао је Мило Ђукановић.

Црногорски медији преносили су изјаве шефова држава западних земаља који упозоравају Милошевића да не дира Црну Гору. Иако је тада формално дио државе у рату и поред одлуке савезне владе да прекине дипломатске односе са државама које су напале СРЈ предсједник Црне Горе Мило Ђукановић састајао се са Жаком Шираком, Герхардом Шредером, Тонијем Блером.

Од првог дана бомбардовања, у црногорским градовима одржавани су протести пркоса на којима су представници СНП-а позивали црногорске власти да јасно осуде агресију на Савезну Републику Југославију.

Двије деценије после НАТО бомби, Црна Гора је чланица НАТО-а. НАТО напади, који су прије 23 година почели бомбама на Подгорицу, данас за политичаре ДПС-а и њихове сателлите у Црној Гори нису главна тема. Грађани се о НАТО-у нису изјашњавали, јер није било референдума о чланству у тој алијанси. Али и без тога, НАТО и 1999. година су још једна тема о којој црногорско друштво никад неће мислити исто. Дјелови тренутне црногорске власти, опозициони ДПС њихови сателити и локал патриоте данас о агресији на нашу Црну Гору не желе да говоре.

Овај бесомучни и агресорски напад завршен је 10. јуна усвајањем резулуције 1244 СБ УН, дан раније представници Војске Југославије и НАТО у Куманову су потписали Војнотеххнички споразум, којим је утаначено повлачење наших војних и полицијских снага као и улазак међународних трупа Кфора у јужну СРПСКУ покрајину. КФОР у чијем саставу је било 37.200 војника из 36 земаља једини им је задатак био да обезбиједе мир за све националне заједнице на Српском Космету, а како су га обезбиједиле најбоље говори податак да је од почетка њиховог мандата из јужне Српске покрајине протјерано 280.000 Срба и других неалбанаца. Док је у таласу насиља над Србима, њиховом имовином, храмовима и споменицима, који се догодио 17. и 18. марта 2004, са Косова и Метохије протјерано је 4.012 Срба. Огромна већина се никада није вратила у своје домове.

Током дводневног насиља убијено је најмање 27 особа Током та два дана, према расположивим подацима, порушено је 935 српских кућа и запаљено 35 вјерских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: