Дан или бездан књиге и права човјечности

Пише: Перивоје Поповић 

„Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева“

Његош

„Како умијем, тако и ево пред тобом излазим.
Читаоче, драги брате, намјеравам, у главном описат, не опширно, него укратко, неке главне црте из живота онија јунака који су ми познати лично или по казивању… Да пишем ове црте не нагони ме славољубје, јер ми оно никад није распињало груди, до једино ме нагони то што видим да млоги јунаци не само да умријеше тијелом но и рад њихов умрије који не смије бит заборавјен… Не знам друго, но што ми се чини оно пишем, а како умијем, тако кликујем!

Марко Миљанов

„- А што жалиш ту проклету земљу, која те је расинила? – надостави Арбанас.
А Вука попану сузе и рече уздишући:
– Није она проклета, но честита и по сто пута балагословљена! Волио бих у њој гладовати на врх Почмина, на оној голој стијени, него да ме султан постави овђе везиром …“

Стефан Митров Љубиша

Ријечи наших посвећених књижевних великана које смо сасвим намјерно по ко зна који пут цитирали, ријечи са којима и по којима трајемо и постојимо и које нам као народним ствараоцима без мане и страха гарантују мјесто у његошевском окриљу трајања, разумије се, довољне су да оправдају нашу наду у себе и вјеру у бесмертије књиге миробитне.

Кад при томе имамо у свијести и величину свјетског домета Отаца књиге Христове ере – Сервантеса и Шекспира, отима се око пакла савремене душе савјест чистих дана и опомиње да не заборавимо Хомера, да чувамо као зјеницу ока оба Завјета, да се у сваком трену споменемо Пушкина, Толстоја и Достојевског, rappelle – toi, mon ecrivain, Игоа, Балзака, Золе и не заборави, нејаки списатељу пред Господом и људима, никако на заборави Андрића.

Подсјети и себе и оне пред којима се молиш за спасење слова и списанија, не заборави Андрића и подсјети па макар и по ко зна који пут на његову, не на Нобела и Ћуприју, већ на његову симбола и знака и означеног, да на његову причу „Књига“, учио си је, читао у обавезној школској лектири из збирке „Дјеца“, а и вијек ти ваљда није узалуд прошао у Библиотеци – чујем глас изнад себе.

Е, тај дјечак из приче „Књига“, сања тренутак кад ће да узмогне да пуноправно улази у библиотеку и да позајмљује књиге као сав нормалан свет.

И дође тај моменат вијека, сна и јаве – дјечак улази у Библиотеку, као будиста у Храм, као хинду у Инд или Ганг, као Јеврејин у синагогу, као муслиман у џамију – хришћане не спомињем, јер многи се још нијесу очистили од грднога сагрешења, а она друга половина поново све више тоне у сатанско живо блато гријеха.

Узима, прихвата са страхопоштовањем дјечак од мргодног библиотекара понуђену књигу, али зло дође кад га понајмање призиваш. Оштетио је Њ. В. Читалац Првовјенчани обожавану Књигу, а кад је након много патње пошао да је врати – библиотекар је књигу само незаинтересовано одложио и није сачекао исповијест грешника.

Опет се причуја онај глас одозго, нема овдје Симеуна Ђака, овај је глас невидљив, а свеприсутан и нема Чарнојевића са сопственим дневником у празним рукама. Нема ни Сеоба, ни Корена, ни Деоба, негдје се дубоко у споствене муке заплео дервиш Нурудин – Можда спава, а Диса не чита и нема намјеру да бар малено писамце, ел. поруку напише напуштеном пуковнику.

Свевидим оком без вида земаљскога све виде Вишњић и Борхес. И каже насљедник доброг Управитеља Александријске библиотеке, не заборави, каже, никако не заборави Енциколопеију мртвих да прочиташ.

Плови, заплови на Аргоу или у Нојевој барци, потражи Златно Руно, покушај да откријеш највећу тајну Атлантиде. Предахни на тренутак у Књажеској канцеларији, покрај Огњишта на раскршћу, обриши због душмана сузе Војводине и своје па крени, путуј Игумане у Витлејем, на Свету Гору и у тужно Свето Кијево.

Понеси са собом, Брашњеник понеси, не сметни с ума Књигу о Бојама, ни Хазарски речник – требаће ти, Чрнилнице ми, ако сликаш, нећеш моћи свијетом просвијетлити без ријечи што бјеше на почетку па све до бескраја. И не заборави, не можеш утријети сузе – „Сузе Марка Миљанова“, проклеће те Мајка Века Илинчића. Ако кренеш, ако се опет усудиш да пишеш, не пиши за себе, пиши као Раичковић, пиши за оне који ће доћи послије таме. А тама је велика и густа и „Роман ти причам“ како све је мутном успаванком безнађа успавано и успорено усред превелике брзине бесвијести.

Ти грешниче, без опроста, патниче, греди Пустом земљом до Горе лелека, горе запијевке: „Јој, Косово грдно судилиште, насред тебе Содом запушио…“

Ено, опет ено теку „Сузе Марка Миљанова“. Упиње се Сократова ријеч, у своме од „двије“ састављеном џамадану, у помоћ му хита мудри Сула Радов: „Са сољу, са сољу, господару…“

Ко се то усуђује да приговара, да ускаче у ријеч преко реда, права и правде – Свјетски је дан и ауторских права – лупета напудерисани звон лажних бисера. Каква побогу ауторска права – у савременој Црној Гори ми немамо, нама су грубо сатански отели Богом дарована, Божјим тестаментом поклоњена права човјечности.

Та неприкосновена права српских писаца погажена су до дна безданице, до таме бездомице. Такве похаре ( данас се каже геноцид, етноцид, култоцид… ) над јединственим постњегошевским стваралаштвом, над најбољим стваралачким сојем друштва, нијесу чинили ни највећи крвници човјечанства са праоцем пакла, са Нероном на челу.

Убијали су писце, прогонили на Понт и на Голи, спаљивали су књиге, рушили споменике, али нико тако подло није живе смјештао у суторине покојних као што се то данас ради у име Црне Горе – земље мајке и кћери Светаца и Пјесника.

Без позе и патетике, без трунке жаљења, тако ми Бог помогао, мени и свему моме, нудим сопствени промашени и бесмислени живот, толико колико га још има, у замјену за живи живот дјела српске ћириличне културе у Црној Гори.

Богме, ни у другим државицама у којима још живе (ако живе, по Божјој правди???) Срби и понекад понешто напишу и на српском језику и ћирилицом – није много боље, те ни у збјег, ни у прогонство, ни у самопрогонство, нема баш неке нарочите наде.

Опет, чини се сада још жешће, теку „Сузе Марка Миљанова“. Кад не казах за… ја не казах за варљиве очи које су ме на зло наводиле …

С Владикама, са два Петра и садањим нашљедником неђу, нијесам достојан да помислим, а камоли…

С Војводом Медунским и са Паштровским витезом, хоћу, при карају приче, да се мало препоријечим: који су то јунаци, о којима данас треба да се напише књига? Која је то данас моја земља која није проклета, но честита и по сто пута благословљена? Која је то Мајка која за мртве проглашава своју живу, понајбољу, слободе достојну Дјецу!

“ … Ирина Дангић, удова Вуковић, није узбуђена што не може прочитати ову причу…“ Неки кажу да је већ доста старих писаца??? Могуће да право на одговор има млади Александар Ћуковић, гледао је и спознао како је Кад скидају крила.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: