Дан када су на Цетињу 1944. г. лоши ђаци убили своје професоре

Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња. И данас, послије 72 године, на цетињском новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната.

Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање.

То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији.

Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”. Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком.

Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса. Ово подсјећање само је корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.

Стријељани без суда и пресуде

Дана 13. новемрба 1944. године Цетиње су ослободили борци Десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића. Већ истог дана увече, према већ припремљеном списку за егзекуцију, ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу. Погубљени су:

Др Јован Петровић-Његош, професор Цетињске гимназије,

Милева Петровић рођ. Станишић, супруга проф. Јована Петровића-Његоша,

Јоко Грујичић, директор Учитељске школе на Цетињу,

Милосава Грујичић рођ. Кусовац, супруга директора Јока Грујичића,

Николај Дориомедов, проф. цетињске Богословије,

Илија Зорић, директор Цетињске гимназије,

Михаило Зорић, проф. Цетињске гимназије,

Александра Матановић, проф. енглеског језика,

Мирко Драгоовић, управник Народног позоришта на Цетињу,

Томо Милошевић, предсједник цетињске општине у Краљевини Црној Гори и Краљевини Југославији,

Василије Каписода, ученик Цетињске гимназије,

Марко Перов Мартиновић, послужитељ Цетињске гимназије,

Никола Бајов Почек, правник у финансијском одјељењу,

Вуко Пејовић, општински чиновник,

Милева Борозан, општински чиновник,

Марко Савов Пламенац, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу,

Нико Симов Милошевић, чиновник Државног музеја на Цетињу,

Љубо Илијин Кнежевић, поштански чиновник

Нико Машанов Кривокапић, поштански чиновник

Мило Прља, инжењер агрономије,

Душан Лукин Вујовић, поручник Краљевске Југословенске војске,

Иван Милачић, заступник фирме „Сингер” на Цетињу,

Момчило Зековић, полицијски чиновник,

Вјецеслав Вацек, полицијски инспектор,

Никола Милашевић, власник столарске радионице,

Станко Филиповић, чувар манастирске шуме на Цетињу

Ђуро Перишића, месар

Вјекослав Андрејев, инжењер грађевинарства

Судећи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗНЕ- е стријељали су 28 грађана у Цетињу. Са новим егзекуцијма није се наставило иако су планиране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак саименима 42 грађана из Цетиња одређена за погубљење али је нечијом интервенцијом списак редуциран на 28 имена. Сви ови грађани погубљени су без претходно спроведеног судског поступака.

Одмах по извршеним егзекуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведена имена свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због „сарадње са окупатором.“ За сваког од њих наведен је тачан датум погубљења. Овај плакат је истканут на јавним мјестима у граду, алије по наређењу мјесних „народних“ власти убрзо повучен. У ствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сјећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу временску робију. Погубљени су због својих антикомунистичких увјерења, а не због конкретних кривичних дјела против човјечности којих није ни било. Многи од њих су избјегавали активно бављење политиком, а нико од њих колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појединачних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора.

Међу њима је било и неколико угледних грађана Цетиња.

Прилог: текст проф. Предрага Вукића – Партизанске егзекуције на Цетињу у новембру 1944. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: