• Издвојено
• Поглед

Дамјановић: Рат братских народа је трагедија!

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Окидач за руску интервенцију била је изјава Зеленског да се Украјина спрема да произведе нуклеарно наоружање

Игор Дамјановић

Пише: Игор Дамјановић, политички аналитичар

Трагични рат који је прекјуче почео између Русије и Украјине, у којем два братска нам народа проливају крв, никога разумног на Балкану не би смео да радује. После више од четири деценије и инвазије на Авганистан, Русија је демонстрирала силу, какву САД и НАТО никада нису престајали да примењују.

Разлика је ипак што је Русија интервенисала у свом суседству, док су САД, уз подршку својих НАТО сателита, то углавном радиле у хиљадама километара удаљеним земљама. Разликују се и циљеви. Русија инвазијом Украјине покушава да осигура своје границе од могућих НАТО претњи и заштити сународнике и русофоне Украјинце од терора кијевског режима који је власт освојио насилно – државним ударом после протеста на кијевском тргу Мајдан, фебруара 2014. године. Том приликом је свргнут легитимни председник Украјине Виктор Јанукович.

Колико је демонстрантима на Мајдану, њиховим политичким представницима и покровитељима са Запада стало било до демократије, најбоље илуструје чињеница да је до Јануковичевог редовног реизбора остало било свега неколико месеци.

Дакле, да је Јанукович заиста био непопуларан у народу, било је неупоредиво једноставније сменити га на изборима, него у државном удару. С друге стране, несналажењем у историјским догађајима који су наступили у финишу мајданских протеста Јанукович је изгубио политички кредибилитет, који је уживао међу неспорном већином грађана Украјине. Епилог мајданског пуча било је одвајање Крима и његово уједињење с Русијом, те крвави грађански рат на југоистоку, који је почео на пролеће 2014. и трајао је до почетка 2015. године. Грађански рат на Донбасу окончан је потписивањем Минског споразума, 12. фебруара 2015. године.

Овај споразум грађанима Доњецка и Луганска донео је какав такав мир. Пушкарања на линији фронта, па и погибије војника на обе стане били су честа, али масовних јуриша и битака током претходних осам година није било. Међутим, док је војни део овог споразума углавном имплементиран, с реализацијом политичке компоненте озбиљно није направљен никакав прогрес. Украјина није урадила ништа на дефинисању у споразуму договорене аутономије за Доњецк и Луганск, нити је усвојила уставне промене које би то гарантовале. За то је крајњи рок био децембар 2015. године. И не само то, Украјина је за претходних осам година одбила буквално сваки директни дијалог с политичким представницима побуњених области.

Замислите само да је Србија, након потписаног Бриселског споразума, одбијала да разговара с властима у Приштини, да је половину војног састава у пуној борбеној готовости држала на административном прелазу са КиМ и константно Албанцима слала претње.

С каквим би се све санкцијама Запада суочила?

И не само то, замислите да је председнику Вучићу пало на памет да изјави – да се Србија спрема да произведе нуклеарно наоружање. Управо то је након Минхенске конференције изјавио украјински председник Владимир Зеленски. Чини се управо ова изјава Зеленског била је окидач за руску војну интервенцију неколико дана касније.

САД и ЕУ не само да су толерисали, већ су и активно подржавали потпуно осмогодишње игнорисање Минског споразума од стране Украјине. Штавише, ове структуре су активно и отворено подржавале стремљења кијевске политичке елите на приступању НАТО-у. Да нико нема право да ограничи украјинско чланство у НАТО пакту, последњих месеци понављали су амерички министар одбране Лојд Остин и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. Кредибилитет подршке НАТО и САД наивни Украјинци осећају најбоље сада, када њихови западни подстрекачи нису у стању да ни у санкцијама иду до краја против Русије, рецимо да прекину међународни систем плаћања свифт.

Главни резултат руске војске првог дана рата је што су за неколико сати потпуно збрисали украјинску ПВО, у чијем саставу су се налазили и хваљени системи С-300, који су им остали у наслеђе из Совјетског Савеза. Такође, за пар сати сви украјински војни аеродроми били су онеспособљени крстарећим ракетама „калибар“. Посебна прича су чудесни падобрански десанти руске војске, од којих ће заузимање војног аеродрома у месту Гостомељ, надомак Кијева, ући у историју.

Стратешки важно за Русе је и заузимање нуклеарне централе Чернобиљ, која се налази на пола пута између Кијева и украјинске границе. Нуклеарна централа позната по експлозији реактора 1986. није у функцији од 2000, али се у њој и даље налазе складишта нуклеарних материјала који би могли да буду искоришћени за производњу неке врсте прљавог тактичког оружја, којим је после Минхена претио сам Владимир Зеленски.

Запад је изиграо споразуме потписане са Михаилом Горбачовим, да НАТО у своје чланство неће бивше чланице Варшавског пакта. Константно је подстицао Украјину на изигравање споразума из Минска и непријатељску политику према Русији. Имајући у виду да би се слично могло десити и с Украјином, која је почела да показује и нуклеарне амбиције, руско руководство и председник Путина наведени су на превентивни, трагичан рат против некада братске земље.

Извор: Ало.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: