ИН4С

ИН4С портал

Да ти је просто Ранко Јововићу

Брана Петровић, Аца Секулић, Ранко Јововић, Мишо Трипковић, Милан Ненадић, Јаков Гробаров...

Бећир Вуковић

Пише: Бећир Вуковић

Брана Петровић, Аца Секулић, Ранко Јововић, Мишо Трипковић, Милан Ненадић, Јаков Гробаров…

Од ове опасне мањине – остао је само Милан Ненадић – Гаврило Принцип српске поезије.

Бранина шифра бијаше – моћ говора, Ацина формула – једно зрно части, Ранкова – нема више господе, Мишова – потом отићи, а Миланова – пуцањ лирског песника Принципа. На крају, Ранко их је урамио у – опасну мању.

Краљевство боемије, дакле побуне, бијаше акценат њихове поезије, безбожна љубав према слободи, модерност као застава поезије, разарање лажног морала, који се, отприлике, најтеже утире, и вазда се успиње уз Утрилове степенице према Монмартру, или Ловћену, или Косову, свеједно.

Оно што уста навикну да кажу – срце навикне да вјерује. Јововић је срцем припадао тој побуњеничкој песничкој дружини која се – псом заклињала.

То је та опасна мањина, коју налазимо и у задњој Ранковој књизи, која је дошла на свијет три дана прије него што мину свијетом.

Потоњи боеми: Брана, Аца, Ранко, Милан, Мишо, Јаша, било је стање духа, тражење слободе у свакој пори коре и коже – грана тијела и куполе душе, ван социолошких норми, напуштајући чак и породичне послове.

Није боемија само кафана и алкохоли. Боемија је велико провјетравање подрума и сутерена друштва, провјетравање улице, и школе, и кидање ланаца провинције.

У Црној Гори, нико као Јововић није провјетавао и лобање.

Јововић је сатирао тај шаблон, тај шљам, шокирао монструма – идеолога. Српски Бодлер – Дис, први је почео шибати монструма – мејнструма.

Једино су песници боеми носили отаџбину на ђоновима ципела не знајући на којој се географској ширини налазе. Ако преживе, враћају се са белим прстима и дугачким шаловима.

Оног дана, у Косићу, на одру, видио сам да Ранку фали онај плави широки шал.

Нема више господе, нема више боемије, нема више Скадарске улице и Скадарлије, Капора, да се потписује димом из цигарете, небо је премрежила паучина стихоклепства, нема више песника номада, усамљеника, самаца, странаца, племића самоће, нема више коса из Косића, птица селица, и цртача, нема више Јововића, и Тошковића.

Мишове „Поседе“ походио је и млади Јововић. Сада ће и живети на том Поседу.

Сиоран је имао нихилистички зализак. Ранку је од рођења, сасред чела, вијугао сиједи прамен косе.

Нема више младића у белим мантилима са великим џеповима. У једном џепу боца, у другом књига поезије. Нема више оних, који, кад на себе помисле – кришим се прекрсте. Нема Потукача који се моле.

И песник је од глине и водом умешен, дух који лута и обесно греши, и товари себи на леђа грађу грехова, и гомила страхове. И, прозван од праведног суда, Јововић се враћа у наивност епског, да се помијешати са општом кривицом.

И, ступио је у одаје гдје ће молитвено казивати све о чему је још сањао. И, све ће написати пред Тобом, Господе. И, оловку ће сломити.

Песник има више од свих других људи оно дивно преимућство, покрет и гест, нешто опојно, аристократско. То опоро, поовско, гордо, гаврановско, мирисно, музикално, рефлексно, вокативно, имао је Ранко, до последњег стиха.

Сваком рођеном песнику на челу пише наслов – нема среће.

Да није било стихова четничких синова, на застави српске родине уместо круне, зјапила би рупа. Уместо – у крила бијелог орла – вјетар би свирао кроз рупу. Била би то застава – шупље родине.

Ниједна тробојка што се вије, наша није“, давно је завапио песник песника Црњански. Овај стих и данас грми у општој српској драми на брдовитом Балкану.

Било је доба кад су се Србима казивали само песници – четнички синови: ја сам Матија Вуков, а ја сам Ранко Милошев. То што смо крили – чији смо – и ћорава кокош види докле нас је доћерало. До зида, да бранимо – наше светиње.

Али, као да још немају снаге ни песници ни монаси да уместо наше, напишу – српске. Ако бранимо Његоша пјесника и монаха, ако бранимо српски језик, бранимо и српске светиње.

Да светску револуцију Модерне није потписао Бодлер, не би ни ноћас причали о Ранку, већ би гуслали од Кулина бана до наших дана.

Слава Теби, и хвала, српски песниче Ранко Јововићу.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

3 thoughts on “Да ти је просто Ранко Јововићу

  1. Ее, Бећире! ,,Да није стихова четничких синова, на застави родине уместо круне зјапила би рупа!“
    Одлично, Бећире!

  2. Свака ти част Бећире!!Натјера ми сузе на очи.И сам сам из четничке породице па знам како је то било укривати а стално си на мети.Оде велики господин Ранко.Али оде под окриље Господа.Нека нас Ранко храбри са небеских висина а сјећање на њега ће трајати…бар док
    је нас живих…бар толико…

    28

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *