Да ти је просто Ранко Јововићу

Пише: Бећир Вуковић

Брана Петровић, Аца Секулић, Ранко Јововић, Мишо Трипковић, Милан Ненадић, Јаков Гробаров…

Од ове опасне мањине – остао је само Милан Ненадић – Гаврило Принцип српске поезије.

Бранина шифра бијаше – моћ говора, Ацина формула – једно зрно части, Ранкова – нема више господе, Мишова – потом отићи, а Миланова – пуцањ лирског песника Принципа. На крају, Ранко их је урамио у – опасну мању.

Краљевство боемије, дакле побуне, бијаше акценат њихове поезије, безбожна љубав према слободи, модерност као застава поезије, разарање лажног морала, који се, отприлике, најтеже утире, и вазда се успиње уз Утрилове степенице према Монмартру, или Ловћену, или Косову, свеједно.

Оно што уста навикну да кажу – срце навикне да вјерује. Јововић је срцем припадао тој побуњеничкој песничкој дружини која се – псом заклињала.

То је та опасна мањина, коју налазимо и у задњој Ранковој књизи, која је дошла на свијет три дана прије него што мину свијетом.

Потоњи боеми: Брана, Аца, Ранко, Милан, Мишо, Јаша, било је стање духа, тражење слободе у свакој пори коре и коже – грана тијела и куполе душе, ван социолошких норми, напуштајући чак и породичне послове.

Није боемија само кафана и алкохоли. Боемија је велико провјетравање подрума и сутерена друштва, провјетравање улице, и школе, и кидање ланаца провинције.

У Црној Гори, нико као Јововић није провјетавао и лобање.

Јововић је сатирао тај шаблон, тај шљам, шокирао монструма – идеолога. Српски Бодлер – Дис, први је почео шибати монструма – мејнструма.

Једино су песници боеми носили отаџбину на ђоновима ципела не знајући на којој се географској ширини налазе. Ако преживе, враћају се са белим прстима и дугачким шаловима.

Оног дана, у Косићу, на одру, видио сам да Ранку фали онај плави широки шал.

Нема више господе, нема више боемије, нема више Скадарске улице и Скадарлије, Капора, да се потписује димом из цигарете, небо је премрежила паучина стихоклепства, нема више песника номада, усамљеника, самаца, странаца, племића самоће, нема више коса из Косића, птица селица, и цртача, нема више Јововића, и Тошковића.

Мишове „Поседе“ походио је и млади Јововић. Сада ће и живети на том Поседу.

Сиоран је имао нихилистички зализак. Ранку је од рођења, сасред чела, вијугао сиједи прамен косе.

Нема више младића у белим мантилима са великим џеповима. У једном џепу боца, у другом књига поезије. Нема више оних, који, кад на себе помисле – кришим се прекрсте. Нема Потукача који се моле.

И песник је од глине и водом умешен, дух који лута и обесно греши, и товари себи на леђа грађу грехова, и гомила страхове. И, прозван од праведног суда, Јововић се враћа у наивност епског, да се помијешати са општом кривицом.

И, ступио је у одаје гдје ће молитвено казивати све о чему је још сањао. И, све ће написати пред Тобом, Господе. И, оловку ће сломити.

Песник има више од свих других људи оно дивно преимућство, покрет и гест, нешто опојно, аристократско. То опоро, поовско, гордо, гаврановско, мирисно, музикално, рефлексно, вокативно, имао је Ранко, до последњег стиха.

Сваком рођеном песнику на челу пише наслов – нема среће.

Да није било стихова четничких синова, на застави српске родине уместо круне, зјапила би рупа. Уместо – у крила бијелог орла – вјетар би свирао кроз рупу. Била би то застава – шупље родине.

„Ниједна тробојка што се вије, наша није“, давно је завапио песник песника Црњански. Овај стих и данас грми у општој српској драми на брдовитом Балкану.

Било је доба кад су се Србима казивали само песници – четнички синови: ја сам Матија Вуков, а ја сам Ранко Милошев. То што смо крили – чији смо – и ћорава кокош види докле нас је доћерало. До зида, да бранимо – наше светиње.

Али, као да још немају снаге ни песници ни монаси да уместо наше, напишу – српске. Ако бранимо Његоша пјесника и монаха, ако бранимо српски језик, бранимо и српске светиње.

Да светску револуцију Модерне није потписао Бодлер, не би ни ноћас причали о Ранку, већ би гуслали од Кулина бана до наших дана.

Слава Теби, и хвала, српски песниче Ранко Јововићу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: