Како се на рушевинама међународног поретка свјетска криза продубљује, на Западу су пресушиле идеје и за Босну и Херцеговину, званично признату државу која је у ствари у статусу једине европске колоније.
У бирократским круговима Европске уније у Бриселу се, додуше на нижем нивоу, ипак разговара о кризи у Босни и Херцеговини, а доминантно мишљење је, како је речено аутору овог текста у разговорима са неколицина европских дипломата, да Дејтонски споразум, којим је устројена та држава, више није неопходан. Другим ријечима, мора да се мијења. Али, признаје се, ЕУ нема снаге да било шта предузме нити да реформише стање у Босни и Херцеговини, а још мање има капацитет да обезбиједи било какве гаранције тих евентуалних реформи.
То је реално стање европске бирократије. Те празнине ЕУ немогућности сада настоји да попуни Америка, иако за актуелну америчку администрацију Западни Балкан није приоритет, али Вашингтон ипак не жели обнову балканских проблема. Поред тог генералног става, америчка администрација има и још неколико циљева.
Ти циљеви нису усмјерени ка томе да се нешто битније мијења, него прије свега да се из тог простора истисне и минимизира значај ЕУ, а то значи Њемачке. То је такође дио такозваног америчког хибридног рата против ЕУ. Међу циљевима је да се на страну Запада колико-толико придобије Република Српска, како би, жеља је, кроз уступке Републици Српској Босна и Херцеговина постала нека врста бране према Русији.
Актуелне политичке празнине се покушавају премостити иницијативом да се смјени Кристијан Шмит, којег, наравно, Запад сматра високим представником. Иницијативу су, занимљиво је, покренуле америчке дипломате, које нису дио америчке амбасаде у Сарајеву, и то је прихваћено у Стејт департменту као и у већини европских земаља. Америка је чак привремено суспендовала и финансирање Канцеларије високог представника.
Неслагања унутар Запада
Другим ријечима, Шмит одлази. Свима је јасно да је Шмит многе ствари у БиХ погоршао и покварио, и сви су се на неки начин уплашили могућег даљег развоја. И зато он мора да оде. И то је од давно јасно, али се сада жели искористити моменат због неких договора Американаца и Милорада Додика, како би се представило да је то уступак Републици Српској.
Занимљиво је да је поред Републике Српске Шмиту замјерено и то што је уништио односе у Федерацији БиХ, прије свега са Хрватима. Оцјењује се да су Хрвати против Шмитове политике која би, како кажу, довела до тога да они постану национална мањина, иако су конститутивни народ. То је озбиљан проблем, иако га нема много у јавности.
У току су преговори ко и како би могао да замјени Кристијана Шмита. Кључни разговори се воде између Канцеларије ОЕБС-а у Сарајеву, чији се утицај у Босни и Херцеговини често потцијени, дипломатске мисије Велике Британије и Њемачке. Присутна је и ЕУ, али без већег утицаја.
Постигнута је сагласност да институција Високог представника и послије Шмита остане у Босни и Херцеговини. Значи, и послије Шмита долази неки други високи представник.
Али, има и неслагања међу западним земљама. Прво, ко ће бити нови Високи представник. Европа гура да то буде неко из Европе, Њемачка настоји да то поново буде Њемац. Међутим, могуће је и другачије. Американци се не би устручавали да ове пут буде Американац, иако се тиме руши правило да Високи представник буде из Европе, а шеф Мисије ОЕБС-а Американац. Али у новим околностима све је могуће.
Незванично је јасно да је Шмит многе ствари у БиХ погоршао и покварио, што је изазвало страх од даљег развоја.
Неслагања између Њемачке и Америке око Шмита нису једини. Основни спор је како поставити новог високог представника. Америка подржава идеју да Савјет безбједности Уједињених нација треба да именује, верификује новог високог представника, док се Њемачка и Велика Британија томе противе. Лондон и Берлин траже да буде постављен као и Шмит – без Уједињених нација, него само кроз од стране Запада контролисан Савјет за спровођење мира.
Посебно Велика Британија инсистира да институција Високог представника мора да остане у досадашњој форми. Британија на томе инсистира не само због одржавања привида свог већ ослабљеног утицаја, него и због тога што високи представник именован без Савјета безбједности своју лојалност дугује Европи и Британији, а не Уједињеним нацијама, гдје су, поред Русије и Кине, и Америка.
О томе се на нижем нивоу још увијек воде дискусије и за сада нема најава како ће на крају бити одлучено. Али, како изгледа, ипак се не очекују битније промјене у статусу Високог представника.
БиХ на раскршћу
Позиција Републике Српске и послије свих дешавања и ванредних избора није битније промијењена. Извјесно је да ће притисци бити настављени због Русије и Кине. Али Република Српска је својим ставовима и иницијативама промијенила многе ствари и разголитила апсурд Босне и Херцеговине и западну политику.
Ништа више у БиХ неће бити као прије. То је јасно и о томе се у круговима међународне дипломатије већ уveliko разговара. Иако још нема критичне енергије за било какав смислен политички исказ, БиХ је на раскршћу.
Тај амбијент ће потрајати, а у међувремену Босна и Херцеговина ће копнити, нестати као држава. Република Српска мора да се припреми за тај процес. Предстоје велики, историјски ломови, иако то можда неће бити тако скоро, али ти ломови су неизбјежни.
Од самог почетка, Босна и Херцеговина је инструмент међународне политике и свјетских промјена. Промјене су у посљедње вријеме интензивиране, а већинско мишљење је да ће крај рата у Украјини довести до формирања нових односа у свијету и такозване нове безбједносне архитектуре. Ствари ће бити јасније, али није извјесно када ће тај рат бити окончан, нити да ли ће то бити довољно за нове односе у свијету.
Много је, међутим, отежавајућих околности за постизање мира у Украјини. Основно је што западна и америчка страна не уважавају новостворену реалност и намећу принцип да губитници одређују услове мира, примјењен и у БиХ и на Косову. У реалности то не функционише тако.
Недавни разговори изасланика америчког предсједника Трампа у Москви показали су да Трампова администрација не одустаје од намјерног примирја, а не рјешења основних узрока рата. То је супротно позицији Русије, која инсистира на свеобухватном споразуму о узроцима рата и новонасталој територијалној ситуацији, који би имао међународно-правну важност.
Цијена за Европу
Све се више показује да је највећи проблем Европска унија, која упорно подстиче власти у Кијеву да наставе рат. Европљани желе да ратују. Њемачки министар одбране Борис Писторијус недавно је рекао да је рат Европе против Русије вјероватан 2028, а можда већ 2026. године.
Европска елита истовремено настоји да Америку директно увуче у рат против Русије, што Трампова администрација одбија. У ствари, испод јавне сцене води се своје врсте хибридни рат на Западу, између ЕУ и америчке администрације.
Вјерује се да водеће земље ЕУ подстичу наставак рата јер су свјесне да ће се европска интеграција формално распасти када једног дана заврши украјински рат.
(Синиша Љепојевић: Нови Стандард)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
