Да ли Подгорици требају нове богомоље?
1 min read
Отац Гојко Перовић. (Фото: Саво Прелевић)
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, коментарисао је реакције у дијелу јавности након што је објављено да се у Главном граду планира изградња већег броја вјерских објеката.
Осврт оца Гојка Перовића преносимо интегрално.
“Сакрални објекти су израз потребе људи да се на освештаном (и посебно одабраном) мјесту сабирају. Такве потребе, ни у једној познатој цивилизацији човјечанства, нијесу представљале проблем, него су управо биле израз духовног напретка неког друштва. Највећи број историјских споменика, на свим меридијанима свијета, представљају управо светилишта, храмови, манастири и њихови остаци. Другим ријечима, да није било свештених храмова, наше знање о историји свијета и свјетске културне баштине, било би неупоредиво мање, од овог које имамо данас.
Е сад, мало логичког разгибавања: ни један храм, нигдје и никада, нијесу правили људи из прошлости (чему пролазни човјек и не може свједочити) него је сваки прављен – овдје, сада и за будућност. А то што су неки представници данашње генерације у прилици да на храмове гледају као на ”остатке прошлости”, може само да пред њима отвори питање на тему: какви смо то ми људи, када – за разлику од свих покољења човјечанства – не градимо храмове? На сву срећу, у Црној Гори, таквих дилема нема. Грађани Црне Горе, на почетку 21. вијека, надахнути најбољим духом предака, осјећају потребу да наставе дјелатност оних који су их родили. Понеком се светилиште (сабирни центар за колективну екстазу) своди искључиво на какву дискотеку или кафић – и такви траже нове дискотеке и кафиће, поред толико постојећих. Неко нема ”већу светињу” од стадиона вољеног клуба, и он тражи нове травнате терене, веће трибине. Ту и тамо наиђемо и на присталице једнопартијских, бољшевичких друштвених система који граде бронзане Брозове споменике, па и тога никад доста. Нијесмо далеко од истине ни када својеврсним светилиштима сматрамо општа мјеста напретка друштвеног живота: школе, болнице, читаонице и библиотеке. Нема нормалног грађанина који неће подржати умножавање и унапређење таквих институција.
Па ипак све то не треба и не смије да искључује потребу оног великог броја грађана да реконструишу старе и направе нове богомоље, овдје у Подгорици, и уопште у Црној Гори. Свака нова епоха хришћанства имала је насушну потребу да изроди нови храм, и о томе непобитно свједочи хронологија свих наших цркава и манастира. Она нам каже да нема вијека, ни покољења без свог израза сакралне архитектуре. Некад кроз обнову и проширење старог, а некад кроз сасвим нову грађевину.
Поред ове, унутрашње и духовне потребе да ново вријеме и нова генерација хришћана има свој израз градитељства, имамо и сасвим практичну, цивилизацијску потребу за пристојним простором. О повећању броја вјерника у Црној Гори, писане су бројне анализе и читамо збиља опречна тумачења, али нико не може да порекне како је вјерујућих људи у Црној Гори, све више. Како хришћана, тако и припадника других вјера. Па ето чак и атеисти и агностици, имају потребу да буду гласнији и присутнији у јавном простору. Једноставно, све у вези Бога и вјечитог питања – гдје смо ми у односу на Њега, трећи миленијум послије Христа затиче као врло заступљену друштвену тему. Животну тему.
Рекох да градња храмова никад ни у једној култури није представљала проблем. Напротив, то је била ствар друштвеног, умјетничког и моралног престижа. Успињања на већи културни ступањ. Култура – од појма и ријечи ”култ”. А култ је дјелатност која се доминантно обавља у храмовима. Ни у једној култури црквено градитељство није представљало проблем, осим у периодима милитантног атеизма какве смо овдје имали, а о чему свједоче наше сеоске цркве претворене у штале и магацине. Али, да ли се тај период уопште може назвати периодом културе?
