Naslovna Pogled Da li je slučajno: Jugoslavija nestaje 29. novembra

Da li je slučajno: Jugoslavija nestaje 29. novembra

1
PODIJELI

Piše: Nikola Joksimović

Hotimično ili ne, Žalbeno veće Haškog tribunala svoju poslednju presudu izreći će 29. novembra. S obzirom da će presudu Ratku Mladiću izreći do kraja novembra, to bi mogla da bude poslednja presuda koja će, simbolično, staviti tačku na jugoslovensku dramu.

Žalbeno veće Haškog tribunala za 29. novembar zakazalo je izricanje presude u slučaju „Prlić i drugi“. Bivši politički i vojni funkcioneri Hrvatske republike Herceg–Bosne Jadranko Prlić, Slobodan Praljak, Valentin Ćorić, Bruno Stojić, Milivoj Petković i Berislav Pušić osuđeni su za zločine protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja rata i teška kršenja Ženevskih konvencija u periodu od 1992. do 1994. godine u osam opština i pet zatočeničkih logora na teritoriji BiH.

Sud je osudio Prlića na 25 godina zatvora, Praljka, Stojića i Petkovića na po 20 godina, Ćorića na 16, a Pušića na 10 godina zatvora. I oni i Tužilaštvo podneli su žalbe na odluku Suda.

Nismo sigurni da sudije Haškog tribunala shvataju simboliku koju 29. novembar igra u mitologiji socijalističke Jugoslavije, jer se u suprotnom sigurno ne bi odlučili da poslednju presudu u svom višedecenijskom radu donesu baš na taj dan.

Podsećamo, 29. novembra 1943. godine u Jajcu, na Drugom zasedanju AVNOJ-a, donete su sudbonosne odluke koje su definisale jugoslovensku državu posle Drugog svetskog rata, a na isti dan dve godine kasnije Jugoslavija je proglašena (socijalističkom) republikom. Taj se dan u bivšoj državi slavio kao Dan republike.

Ima mnogo faktora koje odlučuju kada će biti sesija nekog suda, ali u slučaju Haškog tribunala, zakazivanje izricanja poslednje presude za dan koji je u bivšoj državi označavao datum njenog osnivanja pokazuje hroničnu boljku Tribunala, osnovanog maja 1993. godine.

Sudije Haškog tribunala nikada nisu ulazile u suštinu odnosa između jugoslovenskih naroda, često se sticao utisak da su njihove odluke uslovljene političkim interesima, da favorizuju samo jednu stranu ili dve strane, dok je treća strana u sukobu dežurni krivac za sve zločine i sva nepočinstva koja su se dogodila tokom rata u bivšoj SFRJ.

Dovoljno je prisetiti se kako su pojedini istoričari, kao svedoci Tužilaštva, pokušali da falsifikuju istorijske podatke, pa da za idejne tvorce „udruženog zločinačkog poduhvata“ srpskog političkog vrha optuže čak i Iliju Garašanina.

Ili skandaloznog svedočenja bivšeg visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH Pedija Ešdauna na suđenju bivšem srpskom predsedniku Slobodanu Miloševiću. Ešdaun za svoje lažno svedočenje nikada nije odgovarao.

Slične primere mogli bismo da navodimo u nedogled — oslobađajuća presuda Ramušu Haradinaju, oslobađajuća presuda Naseru Oriću, oslobađajuća presuda generalima hrvatske vojske Gotovini, Markaču i Čermaku…

Sve u svemu, Haški tribunal, zahvaljujući dvostrukim aršinima koje je prilježno gajio sve vreme svoga postojanja, nije ispunio svoj glavni zadatak — da žrtve dođu do pravde i da doprinese pomirenju u regionu. Štaviše, može se tvrditi da se pomirenje u regionu odvija uprkos radu Haškog tribunala.

U građanskom ratu nema nevinih i svaka strana mora da ponese svoj deo krivice. A Haški tribunal i međunarodna zajednica za građanski rat u Jugoslaviji krivi su u istoj meri koliko i sukobljene strane, jer Haški tribunal, a pogotovo njegovo Tužilaštvo nisu uspeli da se stave iznad sukoba, već su bili jedan od njegovih aktivnih aktera.

Za razliku od Nirnberškog suda, Haški sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji svojski se potrudio i u velikoj meri uspeo da obesmisli ideal međunarodne pravde.

Otuda i proističe želja zvaničnika Tribunala da njihove presude budu prihvaćene kao konačna istina, dogma koja se, pod pretnjom kazne, ne sme dovoditi u pitanje.

Uz sve brljotine koje je počinio, uz svu političku instrumentalizaciju i uz svu pristrasnost koju je pokazao, i ta parabiblijska ambicija Tribunala pretrpela je neuspeh.

Tako 29. novembar, kao dan kada će Haški tribunal najverovatnije izreći svoju poslednju presudu, poprima novu simboliku u kojoj dan osnivanja jedne neuspešne države, koja se raspala u krvi, postaje dan prestanka rada Suda koji je međunarodnoj pravdi naneo više štete nego koristi.

 

PODIJELI

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR:

Please enter your comment!
Please enter your name here