Насловна Поглед Да ли је случајно: Југославија нестаје 29. новембра

Да ли је случајно: Југославија нестаје 29. новембра

1
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Никола Јоксимовић

Хотимично или не, Жалбено веће Хашког трибунала своју последњу пресуду изрећи ће 29. новембра. С обзиром да ће пресуду Ратку Младићу изрећи до краја новембра, то би могла да буде последња пресуда која ће, симболично, ставити тачку на југословенску драму.

Жалбено веће Хашког трибунала за 29. новембар заказало је изрицање пресуде у случају „Прлић и други“. Бивши политички и војни функционери Хрватске републике Херцег–Босне Јадранко Прлић, Слободан Праљак, Валентин Ћорић, Бруно Стојић, Миливој Петковић и Берислав Пушић осуђени су за злочине против човечности, кршења закона и обичаја рата и тешка кршења Женевских конвенција у периоду од 1992. до 1994. године у осам општина и пет заточеничких логора на територији БиХ.

Суд је осудио Прлића на 25 година затвора, Праљка, Стојића и Петковића на по 20 година, Ћорића на 16, а Пушића на 10 година затвора. И они и Тужилаштво поднели су жалбе на одлуку Суда.

Нисмо сигурни да судије Хашког трибунала схватају симболику коју 29. новембар игра у митологији социјалистичке Југославије, јер се у супротном сигурно не би одлучили да последњу пресуду у свом вишедеценијском раду донесу баш на тај дан.

Подсећамо, 29. новембра 1943. године у Јајцу, на Другом заседању АВНОЈ-а, донете су судбоносне одлуке које су дефинисале југословенску државу после Другог светског рата, а на исти дан две године касније Југославија је проглашена (социјалистичком) републиком. Тај се дан у бившој држави славио као Дан републике.

Има много фактора које одлучују када ће бити сесија неког суда, али у случају Хашког трибунала, заказивање изрицања последње пресуде за дан који је у бившој држави означавао датум њеног оснивања показује хроничну бољку Трибунала, основаног маја 1993. године.

Судије Хашког трибунала никада нису улазиле у суштину односа између југословенских народа, често се стицао утисак да су њихове одлуке условљене политичким интересима, да фаворизују само једну страну или две стране, док је трећа страна у сукобу дежурни кривац за све злочине и сва непочинства која су се догодила током рата у бившој СФРЈ.

Довољно је присетити се како су поједини историчари, као сведоци Тужилаштва, покушали да фалсификују историјске податке, па да за идејне творце „удруженог злочиначког подухвата“ српског политичког врха оптуже чак и Илију Гарашанина.

Или скандалозног сведочења бившег високог представника међународне заједнице у БиХ Педија Ешдауна на суђењу бившем српском председнику Слободану Милошевићу. Ешдаун за своје лажно сведочење никада није одговарао.

Сличне примере могли бисмо да наводимо у недоглед — ослобађајућа пресуда Рамушу Харадинају, ослобађајућа пресуда Насеру Орићу, ослобађајућа пресуда генералима хрватске војске Готовини, Маркачу и Чермаку…

Све у свему, Хашки трибунал, захваљујући двоструким аршинима које је приљежно гајио све време свога постојања, није испунио свој главни задатак — да жртве дођу до правде и да допринесе помирењу у региону. Штавише, може се тврдити да се помирење у региону одвија упркос раду Хашког трибунала.

У грађанском рату нема невиних и свака страна мора да понесе свој део кривице. А Хашки трибунал и међународна заједница за грађански рат у Југославији криви су у истој мери колико и сукобљене стране, јер Хашки трибунал, а поготово његово Тужилаштво нису успели да се ставе изнад сукоба, већ су били један од његових активних актера.

За разлику од Нирнбершког суда, Хашки суд за злочине у бившој Југославији својски се потрудио и у великој мери успео да обесмисли идеал међународне правде.

Отуда и проистиче жеља званичника Трибунала да њихове пресуде буду прихваћене као коначна истина, догма која се, под претњом казне, не сме доводити у питање.

Уз све брљотине које је починио, уз сву политичку инструментализацију и уз сву пристрасност коју је показао, и та парабиблијска амбиција Трибунала претрпела је неуспех.

Тако 29. новембар, као дан када ће Хашки трибунал највероватније изрећи своју последњу пресуду, поприма нову симболику у којој дан оснивања једне неуспешне државе, која се распала у крви, постаје дан престанка рада Суда који је међународној правди нанео више штете него користи.

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here