Пише: Жарко Маровић
На недавно одржаном вирпазарском Фестивалу (вина и укљеве), ово је, нажалост, побједничка пјесма:
КАД ВИНО ПРОГОВОРИ
Ђе Скадарско језеро свето засија,
Ту вино из камена тихо избија,
Ђе сунце над водом у злату се слије,
Ту вино у чаши ко огањ нас грије.
Из села Црмничких, камених, старих,
Ђе пјесма се ори из коноба малих,
Сеоце, Годиње, Лимљани снију,
У капима вина своју историју крију.
У њиму су љета што мирисом горе,
И тихе молитве испод ведре зоре,
Жуљевите руке и зној са чела,
Док лоза расте, стрпљива и смјела.
У Лимљанима зрело грожђе се румени,
А вино у бачви у тишину се пјени,
Уз руку, вино и тамбура звуке,
Забораве се све тешке муке.
У Вирпазар грозд под прстима пуца,
А вино ко крв кроз бачве закуца,
Мирис рибе, лозе и дима,
Цијело мјесто тада дише као једна рима.
Кад домаћин наточи, не пита ко си,
Већ чашу подигне и здравицу носи,
Па кад наздравиш, наздравиш свима,
И живим и оним што остадоше у тим брдима.
Наздравиш оцу, дједу и роду,
Наздравиш сунцу и језерском броду.
Кратка анализа:
Све сама општа мјеста. Вино не избија из камена. За лозу се не могу везати атрибути стрпљивост и смјелост. У Црмницу се не пјева у конобе. Нико не пјева а камоли свира на тамбурици. У Вирпазар нијесу лозе посађене. Немају ђе. Можда нека и има. Грожђе може пукнут под прсте ако га је неко донио са стране, и продао или поклонио. Не дај Боже украо…
Мртвима се не наздравља. И још нешто, ова пјесма, није пјевљива.
Одговара писању узраста основне школе. И другонаграђена, као и трећенаграђена су неђе на истом нивоу.
Вјероватно ће неко, а могао то бити и ја, на годину неког јубилеја, објавити књигу са побједничким пјесмама и њиховим ауторима. И пазите сад: ова пјесма се нађе у истом рангу са пјесмама афирмисаних пјесника. Својевремено је Никола Ненезић, на овом Фестивалу, добио прву, док је Матија Бећковић добио другу награду. Коју је нормално одбио. Могуће да је пјесма била нешто лошија. Али пјеснички нерв Матије Бећковића не може направити лошу пјесму. У ранијим жиријима су неизоставно били Рајко Јоличић и Драгиша Симовић. У овогодишњем жирију су били: др Лутовац Милун, предсједник, и чланови: Суљо Мустафић, проф. књижевности и Рајко Јоличић. Могао је жири нпр. да не додијели ни другу награду, а камоли прву. Могао је додијелити пет – шест трећих награда, како би изашао из ћорсокака.
Погледајте како је Вјештачка интелигенција написала:
Пјесма о вину
У чаши искри сунце старог љета,
док мирис грожђа низ усне се слива,
то течна ватра, у тамнини отета,
у свакој капи тиху пјесму пјева.
Од лозе старе што на сунцу дријема,
до хладног подрума ђе се мудрост скрива,
у вину јада ни самоће нема,
уз њега срце наново оживљава.
К’о рубин сјаји ил’ к’о злато блиста,
истину тражи у дубину стакла,
свака је чаша ко страница чиста,
што нас је бар на трен вјечношћу дотакла.
Нек’ куцну чаше, нек’ потече радост,
док вински дух нам старе ране вида,
у њему спава и мудрост и младост,
док задња капоља страхове не скида.
Када ову пјесму упоредимо са овим награђеним долазимо до закључка да нема смисла пјесме више писати. Јер немамо шанси против Вјештачке интелигенције. За ову пјесму као и за ове награђене је карактеристична једна заједничка ствар: чиста дескрипција општих мјеста.
Када сам написао пјесму о вину:
АОЈ ВИНО ДА ТЕ НИЈЕ…
Ја још дијете бијах тада
Када попих чашу вина
У главу ми и сад звони
Или ми се тако чини
Пјевало се тада, јадо
– У Црмничке винограде
Дубоко се лозе саде
– Аој вино да те није
Све би било поштеније
Више лозе и не саде
Нити вино више пију
Уживаћи сунца сада
Постадоше слуге вину
Попијте сад чашу вина
Није важно одакле је
Да вас врати у даљину
У зачетак самог трена
Један гутљај рујног вина
послао сам је особи, можда и најрелевантнијој у Црној Гори, да би дала стручно мишљење. (Жељела је да остане анонимна.)
Овако смо разговарали:
– Је ли пјесма за најпрву награду?
– Пјесма је добра, не знам какве су остале. Твоје писање је на истом нивоу. Једна мисаона пјесма, са једним прелијепим стихом: Више лозе и не сада… Са посебним чаром народног пјевања. Све је намјештено. Награду нећеш никакву добити. Виђећеш.
– У жирију су сами ауторитети.
Не знам што ће та особа сада рећи, послије проглашења побједника.
Предсједник жирија је, како написах, др Лутовац Милун. На највећем академском нивоу. Белетристиком се не бави. Бави се јавно сликарством. И научним радом. Написао сам, мислећи на њега, у једној мојој књизи: овако како он слика, своју малољетну ђецу су родитељи тукли што упропашћују папир и бојице. Није члан УЛУЦГ. На њеновим изложбама мултимедијални умјетници о његовом дјелу причају бајке. Слично му је и знање о поезији. Што се види из приложенога. Члан жирија Суљо Мустафић, књижевно образован, није афирмисан у својој струци. Афирмисао се у једној другој, не баш часној струци, политици. Рајко Јоличић, који и сам пише, одувијек је био у жирију овог Фестивала. Добитник је, неђе раније, прве награде. Прошле године је добио трећу награду. Када сам Рајку између осталог рекао:
– Како је аутору за ову пјесму додијељена прва награда?
Одговорио ми је:
– Нијесам ја једини био у жирију.
Нешто од овога јесте: или су ови чланови жирија незнавени, или немају минимум достојанства. Или обоје. Сигурно је то да нијесу дорасли задатку којег су се прихватили.
На фестивалу је било само пет излагача вина из Црмнице. О томе сам написао пјесму.
Ја жири позивам на вино у кућу. Не као првонаграђени, у конобу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Poruka žiriju u danima ukljeve i vina
Mante se nagrade za poeziju
Mimo nje s vinom svedite račune.
Iz riječi gdje se prevara krije
Ništa poetsko ne može da sune.