Да ли је море простор слободе?​

„Будва је била мој простор слободе…“ – причао ми је проф. Јерков на Ричардовој глави послије једне промоције. Сјећам се да је флашу вина платио превлачењем руке у којој је чип – преко дигиталног читача. „Све што ми родитељи нису дозвољавали у Београду, дозвољавали су ми на мору.“

Ето песме човјека који за себе тврди да је Медитеранац (као што то многи српски интелектуалци дебото јесу), у вези с тим како најмлађи почну да осјећају контакт с родоначелним морем. Родоначелним – не у историјском или геополитичком смислу (премда не искључујем ни таква тумачења), него као љубав према топљеним солима из којих су испливали у живот чином рађања…

Свак иде на море да би се лијечио, сем дјеце, или да гоји своје страсти. Nihil tertium est, мислим да би се могла да успостави дијагноза. Ко вјерује да на мору станује одмор, може бити у праву само уколико је на пјену дошао здрав. У супротном, или је дошао да се лијечи, или да гоји своје страсти. Нема трећег.

На сваком шеталишту око опажа како ситна дјеца виде само ситну дјецу, омладина себи сличне или нешто старије, а старији виде у обрнутом поретку: себи сличне, младе и млађе.

Море је љековито, али…

Залив је до те мјере пун наутичких радњи, стања и збивања – да је по живот постало опасно оно што је некад било нормално: да се преплива мореуз Вериге, рецимо. По понашању у акваторијуму, зрело око опажа како се много људи по свијету обогатило у међувремену, па јахтама са пуно форце, у млевено месо претварају неопрезнике. Крузери пуни туриста, налик пловећим планинама – хрле ка Котору. Богатство прекоморско и которско, богатство будванско, богатство Порто Монтенегра, никог неће оставити равнодушним. Хајде овдје да се лијечимо, рећи ће сезонске стотине хиљада људи. Хајде овдје да гојимо своје страсти, рећи се стотине хиљада… Што и чине. На очиглед ситне дјеце, адолесцената, студената, парова, зрелих, и већ старих људи.

Стари заливски градови пуни умјетности као шипак кошпица тек су мали тег на баланцети апсолутне поремећености система свих вриједности за које смо с осталим Европљанима знали ми Медитеранци.

Да скратим прије неголи се подно овог пасуса тематски уроним у море: или ћемо устати и поново изгинути за слободу, или ћемо постати робови…

Не бих да ме неко замисли као човјека из виц-питалице што се добија ГМО укрштањем Бокеља и хоботнице („Не знам, али много добро бере маслине!“), али баш такав настојим да будем кад украдем уру-двије унутар сезонског дана пуног пресинга. Одвезем се до рта Св. Недјеље гдје је узгајалиште шкољки, попричам с пријатељима-узгајивачима о марикултури, и онда узмем да се пуним плаво-бијелом енергијом, рекао бих, дисциплином коју сам сам измислио: Ухвати сардуна!

Из мени непознатог разлога, ту око узјагалишта све врви од сардуна (Енграулус енцрасицхолус), тј. преукусних инћуна, рибица не дужих од 7 цм у просјеку, којих увијек буде у јатима. Сребрним боком понеки бљесне када на јато падне моја сијенка. Гледам их дуго, и лијечим се погледом на сјеме којим је Бог учинио море живим. Прије неголи се претворим у ајкулу!

Без објаве рата хитро зарањам и рукама сијечем по средини јата, онда гањам одабрану половину с намјером да и њу подијелим на пола. Све то траје кратко, уз ломљење свих удова и силне акробације, да бих као исход имао поновно спајање јата, и поновно претварање мене у ајкулу која урања у јато, дијели га на пола, с утопијском спортском амбицијом да на крају гањам само једног јединог сардунчића, но без намјере да му наудим…

Никоме нисам причао о предностима ове вратоломне вјежбе која све упослене Приморце рекуперава до те мјере да се иза преведеног глагола нађу као опорављени. Као шјор Пилатес што је осмислио систем вјежбања, нудим до сада непријављени метод: Ухвати сардуна!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: