Да ли је могуће?

Пише: Јован Лакићевић

У (не)прилици сам, да као птица злослутница, два пута поновим питање из наслова овог текста: Да ли је могуће?
У првом случају оно би се односило на финализацију политике „српског фаворита“ Доналда Трампа према српском корпусу и Србији. Ријеч је о стратегији националне безбједности САД, документу од три хиљаде страница, недавно усвојеном и у Конгресу и у Сенату САД.
У њему се, у два ЗАКОНА, посебно спомињу Балкан и Србија.
Што се тиче првог документа, оном у коме су описане прилике у Србији, са одговарајућим предлогом решења, препознаје се истовјетан рукопис који нам је, прије мјесец дана у два документастигао из Брисела. Рекао сам већ, у једном од претходних текстова – као да су га писале Соња и Наташа!
Други Закон је, што се тиче односа САД према српском корпусу много злослутнији. У њему се изричито каже да је питање Косова, бар што се тиче САД, завршено и да Вашингтон само очекује „међусобно признање“!? Може ли бити? Видјећемо. Остало је да Трамп потпише већ усвојене документе…
Други пут поновљено питање односи се на наше актуелне политичаре и небројене дежурне „аналитичаре“: Да ли је могуће да, по ко зна који пут, од дрвета не видимо шуму? Да ли је могуће да нам је важнија судбина венецуеланске нафте, или Трампови планови о окупацији Гренланда, од тога какав ће бити однос Вашингтона према Србији и судбини КосМета?
Да будем искрен, очекивао сам да неки млађи и умнији од мене, када је ријеч о геополитици и спољној политици, било политичари, или аналитичари нешто кажу, али – нијесам дочекао.
Шта се десило да смо, такорећи преко ноћи остали без подршке једне од наше четири спољнополитичке узданице, САД, без најављених амбасадора у Београду и Сарајеву, да ли то у Београду и Бањалуци неког занима? Или ћемо и даље да вергламо о судбини урушеног Брозозовог Генералштаба и „изгубљених инвестиција“?
Умјесто да се озбиљније забавимо анализом наше спољне политике (ни сам не знам на ком нивоу, али свједно, пошто од тога неће бити ништа, остаје нам да поставимо додатно питање: хоћемо ли и даље и докле у области спољне политике уважавати неке кадровске фаворите потоњег америчког, Бајденовог амбасадора Хила, који, гле чуда, још није добио наследника…
Овом приликом не бих се упуштао у анализу наше спољнополитичке низбрдице, када су у питању сва четири стуба- ослонца наше спољне политике у потоњих неколико година, у очекивању да ће неки, много позванији од мене то учинити. Да будем искрен – не вјерујем!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: