• Поглед

Да ли ће Србија процесуирати злочине комуниста после рата?

12 година ‎ ИН4С

Државно тужилаштво у Хрватској подигло је пре неколико дана оптужницу против Јосипа Бољковца због злочина почињених непосредно после Другог светског рата. Он је оптужен да је учествовао у привођењу цивила осумњичених за сарадњу са усташким властима, од 7. маја до средине јуна 1945, са подручја Дуге Ресе и околних места, у подруме Комисије Озне у Карловцу. За 20 особа зна се да су биле мучене и убијене, а један мушкарац је на месту убијен јер се противио хапшењу. Бољковац данас има 93 године.

Да ли су сличне оптужнице могуће и потребне данас у Србији? Јер, државна Комисија за откривање масовних тајних гробница поименце је пописала око 53.000 идеолошких противника комуниста, убијених што у логорима, што без суђења, што пред преким судом, непосредно по ослобођењу, 1945. године. Откривено је и 211 масовних гробница, од којих су до сада ексхумиране само три.

– Благовремена суђења починиоцима злочина над политичким неистомишљеницима нису била могућа јер је више од три деценије владала идеолошка диктатура – каже политички социолог Љубиша Деспотовић. – Грађански сукоби за време Другог светског рата настављени су и по ослобођењу, прво као обрачун са противницима комунизма, па око принудног откупа, и утеривања у задруге, а затим и у оквиру саме Партије, када су због сукоба са ИБ људи терани на Голи оток.

Злочини мотивисани идеолошким разлозима никада нису процесуирани. Када је клима почела да се либерализује, долази до разбијања Југославије и новог таласа ратних злочина, који, поготово међународној заједници, постају занимљивији.

По Љубиши Деспотовићу, помирења између четника и партизана неће бити док се не открију и обележе сва стратишта и не осуди уништење грађанске класе. А то се неће десити јер политичке прилике нису сазреле: – Ми још немамо потребу унутар националног корпуса да се помиримо.

– Не само да није било епилога над партизанским злочинима, већ праву судску поенту нису добили ни злочини усташа у НДХ, јер то нису дозволили Тито и партија. У Загребу није било Нирнберга. Обрачуна са припадницима Равногорског покрета и недићевцима било је само у Београду. Управо то отворено питање оставља и даље простор за неслогу и трвења и код грађана и међу политичком елитом – сматра Деспотовић, и додаје да појединачне рехабилитације нису довољне.

Срђан Цветковић, секретар у оставци Државне комисије за откривање масовних тајних гробница, верује да ће до осуде послератних злочина доћи само ако то од нас децидно буде тражила ЕУ:

– То ће тада постати политички приоритет. Док се то не деси, од оптужница, па ни помирења, неће бити ништа. Сведоци смо тога да се годинама прича и о тајним гробницама и о Голом отоку, и ништа се није променило. Већина партизанских официра одговорних за стрељања више није жива, осим неколицине, који су толико стари да је питање имају ли оптужнице смисла. Али зато би нека сатисфација породицама жртава била скупштинска декларација којом би се осудили злочини из идеолошких разлога.

Али Цветковић не верује ни у скору декларацију, јер су приоритет економија, преговори, Косово… Осим тога, људи из старих структура и даље су активни. Ипак, сматра Цветковић, држава би морала да развије културу сећања и обележи стратишта. До сада су то само спорадично радиле локалне самоуправе – на пример код Старог шабачког моста, или у Зајечару, Књажевцу, Аранђеловцу…

Историчар Драган Петровић примећује да ситуација у Хрватској и Србији не може бити иста. Како каже, у Хрватској се десило нешто слично ономе у балтичким земљама, где се дошло до тога да су фашисти били борци против совјетског тоталитаризма:

– Хрватско друштво је већином било наклоњено централним силама у Првом светском рату, и фашистичким у Другом. Један део је био неутралан, а до пада Италије, 1943. године, антифашистичког покрета скоро да није било. Тада су многи из усташких и домобранских униформи ускочили у партизанске. За разлику од Хрватске, четнички покрет је и у свету третиран као антифашистички, ако изузмемо неколико војвода из италијанске окупационе зоне који су се определили за колаборацију да би сачували Србе од усташког ножа.

У послератној историографији постојала је тежња да се усташки и четнички покрет изједначе зарад братства и јединства. Данас, потомци усташа и домобрана, по Петровићу, имају жељу да се обрачунају са бившим комунистима. У Србији је пак много више деце комунизма.

– Било би пожељно када би држава макар морално осудила појединце који су се хвалили злочинима, али генерално, Србија мора да прихвати да је имала два антифашистичка покрета и да ни у партизанима нису сви били комунисти, а још мање титоисти. Када хладне главе и без страсти будемо прихватили мане и врлине и једног и другог покрета, доћи ће до помирења четника и партизана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: