Да ли ће Срби морати ради промјене свести и да укину Видовдан?

Двије изјаве које су прије неколико дана истовремено зазвучале на два различита краја Европе, то јест у Литванији и Црној Гори, и то из уста челних људи тих држава, које су или већ чланице Европске уније или тек покушавају свим силама да то постану, најбоље показују у ком правцу по свему судећи треба да се одвија и тражена промјена српске свијести.Другим ријечима, чини се да је постало јасније шта се заправо очекује од Србије у процесу европеизације, а то је изгледа њено мазохистичко признање да је земља са наводном терористичком традицијом, исто као и данашња Русија.

Наиме, ако код некога још постоје магловите претпоставке шта се заправо подразумјева под „хармонизацијом са спољном политиком Брисела“ која би требало да тече упоредо са народним преумљавањем, онда је у том смислу вјероватно најбоље да погледа конкретне примјере са европског сјевера и југа, јер су обе наведене земље на позив Брисела сложно увеле санкције Русији, а затим отишле и корак даље, пошто је свака од њих оптужила своје сусједе, Русе или њима блиске Србе, ни мање ни више него за тероризам.

Некадашњи или садашњи, свеједно. Али матрица је увек иста, и она се изражава паролом – „Ко није безусловно са нама, тај је против нас.“
Дакле, прво је црногорски премијер Мило Ђукановић у говору поводом стогодишњице почетка Првог свјетског рата са лакоћом прекројио историју, изневши свој став да је Гаврило Принцип био терориста, а ондашња Србија агресор, из чега провејава његово увјерење да се суштински није промијенила ни данас, већ због саме чињенице што се још увјек није покајала и слави Принципа као хероја, да би затим такорећи у истом дану предсједница Литваније Грибаускајте, говорећи о свом сусједу поновила те исте ријечи, с обзиром да је назвала савремену Русију терористичком државом и агресором, те позвала читаву Европу да се мобилише и пружи јој отпор у политичком и војном смислу путем подршке Украјини, за коју је рекла да се данас „бори за мир у цијелој Европи, за све нас“, те дословно казала следеће: „Ако не зауставимо терористичку државу која врши агресију, онда се агресија може проширити и даље на Европу», закључила је председница Литваније, нескривено се стављајући у позицију портпарола свих Европљана.

Према томе, када поново са западне стране свијета Београду буде упућено очекивање да Срби промјене свијест и начин размишљања, онда то очигледно неће значити само захтјев да се према Русији уведу економске санкције на велику сопствену штету, него и да се на најбољег пријатеља убудуће гледа као на тобожњег терористу коме се треба одупријети у политичком и војном смислу, или ће и сами бити проглашени таквима.