Да још једном легнем крај мајке, па макар и на плочник Скупштине…

Скоро три недеље свакодневно пратим протесте мајки. Приметила сам, како медији преносе, доста људи – мушкараца, мале дјеце, јадају се мајке, видела сам чак и неке баке које ноће на платоу испред Скупштине, али нисам до сада видела ни једну одраслу кћер да је стала уз своју мајку.

Нисам видела ни сина ни кћер да су законачили поред своје мајке на том платоу, да је загрли, да јој каже: „Мајко, ако ти је ова Црна Гора, што је црна да црња не може бити, погазила достојанство и натерала те да коначиш овде, знај да си ти моја мајка и моја краљица. Ја сам ту… твоје дете… и у ватру ћу са тобом ако треба…“

Где сте, децо?

Не пишем ово да би „паметовала“ било коме већ пишем ово као жена, мајка и ћерка… као ћерка, која би сад овог момента дала остатак свог живота у замену да само још једном загрли своју макју, да легнем поред ње, па макар то било и на плочнику испред Скупштине.

Има много боли у животу, кажу – ниси жив док не осетиш бол… губитак. Свако је у животу изгубио неког драгог, има нас који смо изгубили и родитеље, па онда сваке недеље (а неки само кад се сете) оду до вечне куће своји „старих“ да запале свећу. А знате ли шта је још болиније од тога? Ја ћу да вам кажем – кад имаш мајку, а немаш је поред себе. Кад имаш мајку, а толико је времена прошло откад је ниси видео да размишљаш би ли је и пропознао…

Бол за мајком је огромна, неописива. Нисам је изгубила у коначном смислу, али знам да је бол за родитељем огромна јер сам изгубила оца. Мајку сам фигуративно изгубила управо због овог и оваквог система, због проклете судбине, која нас је раздвојила… Отишла је да би за мене зарадила, да би мени било боље, и ту смо где смо… Хиљаде километара нас деле, године су прошле, након 15 година ја не знам како она изгледа, шаљем јој своје слике, она каже: „Ово није моје дете, остао је само глас.“

Ја немам недељом где да одем и седнем и причам са њом, одем у цркву и помолим се да јој драги Бог да још здравља и дуг живот. Питам Бога како да се искупим за своје грехе, јер дозволих мајки да оде у бели свет, да ми да само још једну прилику да је загрлим, да ставим главу у њено крило и кажем колико ми значи…

Кад ми телефон позвони у пола ноћи, знам да не зове нико други без мајка, али стрепња… пре него се јавим само помислим – Боже драги, дај да је на добро.

Знам једно, да никада себи не бих опростила да добијем вест да моје мајке нема више, а да нисам имала кад да са њом попијем још једну кафу, да је пољубим, да јој кажем колико је волим, и зато се обраћам ћеркама ЦГ…

Кога зовете кад вам није добро, коме се јадате кад вам је најтеже, чији загрљај односи сву вашу бол, кога зовете кад немате пара дјеци за ручак, не зовете свекрве, већ хитате мајкама, па где сте сад. Jесу ли вам ове мајке од својих цркавица издвајале да вас помогну, да купе нешто вашој дјеци, јесу ли? па наравно да јесу, а где сте ви сада.

Зато, драге ћерке ЦГ, оставите туђе мајке, а ви лепо идите вашим мајкама. Будите уз њих, коначите са њима, јер будите сигурне – не би вас ваше мајке оставиле на улици, него би биле уз вас. На крају свега, па до овога су и дошле због своје деце, да њима буде боље.

Сјутра, кад вам мајке не буде било, биће касно да се кајете, биће касно да се питате – а што нисам била уз мајку… Не чекајте сутра, јер гарнација у животу нема. Постоји само данас, а оно што је било јуче никада се више неће поновити.

Прихватите мој савет, ћерке Црне Горе, јер ова 43-годишња ћерка и мајка, сваки дан у протеклих 15 година пусти макар по једну сузу и пита се: „Шта сам могла да урадим другачије, да ли сам могла да је спречим, да ли сам ја могла да јој помогнем?“ Зато се спакујте и идите код ваших мајки. Оне вас чекају, али мајка ко мајка, неће да зове своје дете да се мучи. Зато идите, јер ако ви нисте ту за ваше мајке, ко ће бити!?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: