• Култура

Да бодеж у врат забоде ми слађе: Иван Горан Ковачић – Јама

6 година ‎ ИН4С

Крв је моје свјетло и моја тама. Блажену ноћ су мени ископали Са сретним видом из очињих јама

Убијање Срба у НДХ

Крв је моје свјетло и моја тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих јама;
Од капља дана бијесни огањ пали
Крваву зјену у мозгу, ко рану.
Моје су очи згасле на моме длану.

Сигурно још су трепериле птице
У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
Утонуло је с модрином у зјену;
На длану очи зракама се смију
И моје сузе не могу да лију.

Само кроз прсте капале су капи
Топле и густе, које крвник нађе
Још горчом муком дупља које зјапи –
Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе.

Посљедње свјетло прије страшне ноћи
Био је бљесак муњевита ножа,
И врисак, бијел још и сад у сљепоћи,
И бијела, бијела крвникова кожа;
Јер до појаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.

О болно свјетло, никад тако јако
И оштро никад ниси синуло у зори,
У стријели, огњу; и ко да сам плако
Ватрене сузе с којих дупље гори:
А кроз тај пако бљескови су пекли,
Врискови других мученика сјекли.

Не знам, колико жар је бијесни трајо,
Кад грозне кврге с дупља расти стану,
Ко кугле тврде, и једва сам стајо.
Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: “Слијеп сам, мила моја мати,
Како ћу тебе сада оплакати…”

А силно свјетло, ко стотине звона
Са звоника бијелих, у памети
Лудој сијевне: свјетлост са Сиона,
Дивна свјетлост, свјетлост која свијети!
Свијетла птицо! Свијетло дрво! Ријеко!
Мјесече! Свјетло ко мајчино млијеко!

Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
Крвник ми рече: “Згњечи своје очи!”
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
Кад грч ми шаку густом слузи смочи;
И више нисам ништа чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.

Мокраћом хладном свијестили ме. Ћушке
Дијелили, ватром подигли ме силом;
И свима редом пробадали ушке
Крвници тупим и дебелим шилом.
“Смијте се!” – убод заповиједи прати –
“Обоце свима пред крст ћемо дати!”

И грозан смијех, церекање, грохот
Замније, ко да грохоћу мртваци;
И саме клаче смете луди хохот
Па сваки бичем на жртве се баци.
А ми смо даље у смијању дугу
Плакали, празних дупља, мртву тугу.

Када смо нагло, ко мртви, умукли
(Од страха ваљда, што смо ипак живи),
У ред за ушке отекле нас вукли,
И нијеми бол на страну све нас приви;
(У муку чули из шуме смо птицу);
Провлачили су кроз ушке нам жицу.

И сваки тако, када би се мако,
Од бола страшна мукло би зарежо.
“Шутите!” – рикне крвник – “није лако,
Ал потребно је, да тко не би бјежо.”
И нитко од нас главом да потресе
И другом слијепцу љути бол нанесе.

Крвожеднике смири жичан локот
И уморни су у хлад блиски сјели;
И зачуо се воде мрзли клокот
У жарку грлу, и гласно су јели,
Ко послије тешка посла; затим стали
Један са другим да се грубо шали.

Заборавили као да су на нас:
Зијевали, вјетре пуштали су гласне.
“Ех, једну малу видио сам данас…”
Добаци нетко, уз примједбе масне.
И опет клокот хладна вина или воде
Тргне слијепце – жица ме прободе.

Стрихови из поеме “Јама” 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: