Чувар српске традиције: Ђорђе Јокић у деветој деценији живота још увијек шије српске шајкаче
Шајкача
У једној од некада познатих занатаских улица у Ужицу, само су отворена још двоја врата, а иза једних и даље ради познати кројач Ђорђе Јокић који је дубоко зашао у девету деценију живота.
Овај старина без проблема кроји, шије и штепа на машини старој скоро колико и он. Занат је изучио још давне 1949. године и тежак испит положио пред тадашњом стручном комисијом.
Од тог послератног времена, па све до данас Ђорђе не само да је шио одела за Ужичане, већ су се његове панталоне, али и сукње носиле у једном од центара европске моде, у Паризу.
„У Француску сам отишао на одмор, да видим та светла Париза, али сам запазио оглас у ком су тражили кројача, па сам се пријавио. Рекао да сам Југолсовен, да имам занат и да бих радо шио код њих. Примили су ме без великог убеђивања. Шио сам све, мушка и женска одела, радио чак и по 14 сати, али нисам се жалио. Дневница је била добра и задовољан смо били и газда и ја“, каже за Рину деда Ђоле.
Нудили су Парижани овом Ужичанину да остане у француској престоници, али ипак Ђорђе је одлучио да се врати у свој родни крај, јер како каже, тамо не би имао живот, већ би му за свих 24 сата колико траје дан били потребни само радно одело и пиџама, а он рођен у селу Качер на падинама Златибора тако нешто није могао да прихвати.
„Људи тамо немају нашу душу и наш смисао за хумор, не можете се поштено ни насмејати, јер вас нико неће разумети, гледају вас као да сте пали са неба. Зато сам се вратио у своју домовину и наставио овде да радим. Како имам и завршену економску школу, запослио сам се и у државно предузеће где сам и дочекао пензију, али сам увек у слободно време шио. Ишао сам поново на неколико месеци у Француску и увек се враћао. Једне године сам отишао чак и у Аустралију у предузеће које је шило шаторе. Ту су ми говорили „Ђорђе кам бек“, али ја нисам хтео ни да чујем, опет сам се враћао у моје Ужице“, прича овај стари занатлија.
И тако је Ђорђе шио за многе у Златиборском округу, долазили су код њега на пробе и шопинг, али са развојем текстилне индустрије, посла за кројача било је све мање, па се овај виспрени Ужичанин одлучио да шије оно што нико други неће – српске шајкаче.
На многаја и благаја љета, деда Ђорђе!