Пише: Мишо Вујовић
Новак данас не игра за свој 25 велики пехар. За још једно Отворено финале Аустралије земље из које сигурно носи помешана осећања, али то је већ далека историја у ритму актуелног живота, Новак игра за тениске анале, за историју спорта. Они, традиционални анти фанови или истакнути Нолефоби данас му мере године, као некада, снагу, искуство, домете.
Разлика између 24 и 25 није у броју, него у тежини самоће тог по свима недостижног трофеја. После 25 више нема трке, нема „још мало“, нема вечите дебате по студијима. Остаје зид. И плочица на њему. И име без фус ноте или легенде.
Овај турнир Новак не осваја као најбољи света свих времена, осваја га као чувар границе између две епохе.
Некада су га чекали млади лавови – гладни, брзи, без поштовања.
Данас га чекају млади професионалци – припремљени, опремљени, али још увек без ожиљака.
А гренд слем се не добија руком.
Добија се леђима, плућима и сећањем на поразе који се нису видели на ТВ снимку.
Кад је Новак први пут покорио Мелбурн, играо је да уђе у клуб, сада игра да закључа врата.
Аустралија није само турнир. То је његово бојно поље ноћу, место где се тенис враћа на извор:
један човек, један рекет, једна глава која или пуца или не.
Док други у петом сету почињу да калкулишу нарочито када не јуре резултат, у петом сету Ђоковић игра као да тек почиње меч. Јаки и прецизни сервиси, филингрантске паралеле, низ мрежицу клизећи дроб шотови, окретност брзина гимнастичка савитљивост. Фуриозно, док противник већ слави, несвестан да је дубоко закорачио у хипнотисани пораз.
Ако узме 25. пехар, то неће бити победа над противником.
Биће то победа над логиком времена.
А ако не узме ништа се суштински не мења.
Јер је највећа Новакова победа већ записана:
Он је последњи који је старе рекорде претворио у стрепњу досадашњим и после њега будућих тенисера спремних да на њих кодишу .
И зато не гледамо само меч. Гледамо да ли историја још има снаге да бежи или ће коначно да стане и пружи руку.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
