Ова икона припада иконама Мајке Божје које су се у Русији највише прославиле.
У првој половини (18.) вијека при Покровској цркви у селу Ахтирка у Харковској губернији, служио је свештеник, отац Василије Данилов, који се одликовао праведним животом, јаком вјером и трудољубљем.
У вријеме косидбе, 15. јула 1739. године, отац је, желећи да испроба нову косу, отишао с њом у своју башту, која се налазила око храма. Једва што је успио да замахне косом, примијетио је у високој трави блиставу икону Пресвете Дјеве, како се моли пред Распетим Сином својим. Икона је тако лежала пред њим и зрачила неком осљепљујућом светлошћу.
Изненађен, свештеник је из руку испустио косу и пао на кољена осјенивши се крсним знамењем. Почео је да чита, познате му молитве Богородици и са побожношћу подигао икону, понијевши је у свој дом. Овде је она стајала три године, побуђујући код домаћих необичан осјећај поштовања.
Било је примјећено да, ако се ко спремао да проведе ноћ у соби где је икона, на њега је нападао непознати страх и он би бјежао из собе. Без обзира на дубоко осјећање побожности код оца Василија, икона се није чувала у потребној чистоћи. Три године након што је пронађена, отац Василије је у сну добио наредбу од Пресвете Владичице да својим рукама ослободи икону од прашине која је нападала на њу, да је омије чистом водом и да је украси. Од страха се пробудио и те ноћи испунио наређење Пресвете Дјеве.
Исте ноћи видио је и други, необични сан. Сањао је да иде ка реци, да у њу излије воду, (која му је преостала након омивања иконе) где је срео Богородицу у лику прекрасне девојке, која му се обрати: „ Куда носиш ту воду? Врати се са њом кући и чувај је, она ће болеснике лечити од грознице!“ – а управо је отац Василије имао кћер која је страдала од грознице. Пробудивши се, напојио је кћер том водом и она је истог часа оздравила. И други су се касније исцјелили од грознице, који су од те воде пили.
Посматрајући икону, свештеник је примијетио на дасци оштећења и поручио је једном иконописцу да их поправи. Он је икону понио са собом, спремајући се да за два дана почне да ради на њој. Међутим, ноћу је од иконе чуо глас: „ Устани, јер је настало време да вратиш икону одакле си је узео. Поправити је ти, не можеш.“ Иконописац се молио пред иконом остали дио ноћи, а рано ујутру ју је вратио оцу Василију и испричао му о свему. Због свих ових околности, отац Василије се увјерио у чудотворну моћ иконе и одлучио да је приличније да она стоји у храму.
Постављена у свети храм, икона се ускоро прославила новим чудесима. Код иконописца Јована било је наручено да поправи живопис иконе. Међутим, догодило са да је његов син, боловао од грознице. Сазнавши за чудесна исцјељења, отац је омио икону водом и напојио малишана, који је убрзо оздравио. Затим се збило још неколико исцељења.
По благослову Молдавског митрополита Антонија (Черновског) било је спроведено детаљно испитивање свих чудесних исцјељења. Бригадир Лесовицки је дао писмено свједочење да многи људи, долазећи из разних мјеста – добијају исцјељење од ове чудотворне иконе. Таква истрага је била затражена из Петербурга, из Светог Синода а царица Јелисавета Петровна је потом наредила нову истрагу, која је доказала истинитост свега претходно реченог.
После писмених потврда очевидаца, свједочења су достављена у Синод. Исцрпно изучивши материјал о чудима проистеклих од Ахтирске иконе, Свети Синод је 1751. године установио поштовање новојављене Ахтирске иконе Пресвете Дјеве, као чудотворне.
Прослављење иконе је врло обрадовало царицу Јелисавету која је ријешила да јој у Ахтирки подигне камени храм. Гроф Растрели је израдио план храма. Царица је својеручно уписала у књигу прилога, суму од 2000 рубаља, у то вријеме огроман прилог, а ова књига остала је сачувана до данашњих дана. Црква је освећена 1768. године и по својој величини представља величанствено здање.
Међутим, у прослављењу Ахтирске иконе у вишим круговима руског друштва, и одушевљењу царице много је допринео и овај догађај.
Године 1748. пролазећи за Петербург, у Ахтирки се задржала болна удова баронеса Вајдел, са две малољетне кћери. Бринући се за судбину својих дјевојчица, којима је претило да остану потпуна сирочад, баронеса се жарко молила пред иконом Богомајке за исцјељење. Ноћу је видјела у сну Владичицу, која јој је рекла: „ Узалуд молиш за оздрављење. Тебе чека смрт. Пожури да раздаш по црквама и сиротињи цело твоје имање. То ће бити корисно за твоју душу!“ Болесница је указала на своју децу. „ Не брини се о деци, одговорила је Богомајка, ја ћу им бити свагдашња Покровитељка. А ти се припремај за смрт, јер ћеш умрети за три дана и раздели своје имање по црквама и сиромашнима, да би се молили за тебе!“
Болесница је свој сан испричала духовнику и журно почела да дијели своје имање. Заиста је умрла. Вијест о томе дошла је до царице Јелисавете Петровне и она је позвала сирочад на двор, васпитала их и удала за двојицу велможа: једну за грофа Пањина, а другу за грофа Чернишова. Девојке нису никад заборавиле благодатну помоћ која им се излила преко Ахтирске иконе Мајке Божје и давале су до смрти богате прилоге храму, где је икона пребивала.
Уочи Свете Тројице, икону из Покровског Сабора на најсвечанији начин преносе; ово преношење је установљено 1844. године, у обновљени Ахтирски Тројицки манастир.
Најпознатије копије чудотворне Ахтирске иконе Мајке Божије налазе се и у сљедећим мјестима: – у Харкову, у Храму Светог Архангела Михаила; – на обали Оскола, у храму села Боровој, где је раније била Горохватска Богородичина пустиња; – у селу Межиричи, Лебединског округа, у Покровском храму; – у селу Рјасном, Ахтирског округа, гдје је нарочито поштована, у селу Есману, Черниговског округа и у Москви, у величанственом храму са пет престола, која носи име „Николе Јављенога“, на Арбату, гдје је овој икони посвећен Свети Престо.
И света обитељ Манастира Миљков, у Србији, има част да у својој капели чува једну копију ове чудотворне иконе, која се налази у трону, специјално за њу направљеном.
Круна на икони дар је у Христу упокојеног синђела Хаџи Јована Стојковића. А сребрни дарови прилог су поменутог оца Јована за душу његове почивше мајке Јелисавете, као и сребрњаци, који су прилог високопреподобне игуманије мати Доротеје, настојатељице ове свете обитељи.
Ова копија чудотворне иконе Мајке Божије Ахтирске налази се у зимској капели, која је посвећена Светом Максиму Исповиједнику, у Манастиру Миљков код Свилајнца, на молитвено уздизање и помоћ свима који јој са вјером приступају.
Године 1905. за вријеме рестаурације Ахтирске иконе у Санкт-петербург, образ Богомајке је при нејасним околностима нестао. После револуције Ахтирска икона Богородице појавила се у Харбину у посједу руских емиграната. Свети образ Богомајке је с поштовањем проношен путевима руске емиграције, да би се икона на крају крајева, предала на чување члановима Комитета руске православне младежи, у Сан Франциску. У садашње вријеме чудотворна икона Ахтирска, налази се у посједу Руске Заграничне Цркве.
За датум празновања одређен је 15. јул по новом, односно 2. јул по старом календару- када се свештенику Василију, пројавила у високој трави.
Ахтирска икона Мајке Божије молитвено се призива у помоћ за избављење од температуре, за покровитељство деце без родитеља, благоустројство дечијих потреба у животу, за заступништво Богоматере осиротелима од сваке биједе и невоље.
Изображење
Овај иконографски приказ припада типу икона Богородице Молитвене, тачније групи икона под називом Велика Панагија (Свесвета) где изображење Младенца Христа на икони преставља велико чудо Божијег оваплоћења – када се Несместиви Бог уселио у људско пропадљиво тело.
Пресвета Дјева је допојасно приказана а у древном руском иконопису, овакве иконе постале су распрострањене и знане под именом, Знамење.
Поглавито, на Ахтирској икони приказано је како се Пресвета Богородица моли пред Господом Исусом Христом, Њеним Сином, распетим на Голготи; док је на појединим иконама Света Дјева са рукама у молитвеном положају, дотле је на неким другим приказима, изображена како држи у рукама Крст, са Својим распетим Сином.
У руском изображењу лијева рука јој је постављена испод браде, као да придржава став главе своје свете, у молитви и плачу, док десном руком, указује на Сина Свога, као Водитеља ка путу истине и живота. Иако му тим гестом предсказује страшну смрт, Богородица има блажени лик, пун љубави.
Оно што је карактеристично код Свете Дјеве је да је приказана у одежди плаве боје, док су јој на рукама златним нитима извезене наруквице, као код свештенослужитеља док савршава свете тајне. Овим златним везом видимо да је проткан поруб Њене одежде у цјелини, док је на глави Њеној и раменима извезена по једна златна звијезда као симбол непорочне чистоте Њене. (лијева звјездица је покривена Богородичином руком и није нам видљива).
У свијету постоји десет оваквих икона, а једна од њих се налази у Манастиру Миљково, код Свилајнца (Србија), у коме је своје почетне искушеничке дане започео, будући старац – Тадеј (Витовнички).
Молитва
О, Преблагословена, Многомилостива Владичице Света! Ево ми грешни, ка светој икони Твојој гледамо, и на њој Те видимо како у жалости и састрадању предстојиш пред распетим за нас Христом Спаситељем. Усрдно Те молимо, као познату за нас пред Сином Твојим молитвеницу. Не остави нас у дан испитивања и жалости, но у искушењу и напастима буди с нама. Огради нас свечесним покровом Твојим, од видљивих и невидљивих непријатеља, и дај нам силу са којом би могли творити, савршену и благу вољу Творца и Владике света, гледајући, Милостива Заступнице наша, са колико различних гријехова смо поробљени, јер нисмо само вољно сагрешили него и невољно смо пали у многоразлична прегрешења, тога ради ка Теби моћној Устројитељици хришћанског спасења прибегавамо и умилно вапијемо: Ум наш просвети познањем Божанствених истина, срце наше загриј топлотом хришћанске љубави и тежњама ка спасењу, вољу нашу утврди да будемо нелицемјерно испуњени заповијестима Господњим. Да Госпођо Премилостива, погледај са висине небеске на уздисање и молитве нас грешних, и исцијели болести недужних, умири срца озлобљених, даруј стрпљење страдајућим да буду утврђени у страху Божијем. Укријепи гоњене за правду, сироте и удовице заштити, дај утјеху плачућим, измоли опроштај кајућим, демонску пак буру страсти у грешним душама утишај, и у срца оних који Те поштују усади Христову кријепост, и љубав укоријени, у духу милосрђа и састрадања утврди. Отпале од вере јеретике и отступнике и уста нечастивих, која хуле на Свету Цркву ка познању истине упути. А који проповиједају вјеру православну, сачувај, а онима који су изашли из овог живота, оцима и браћи и сестрама нашим, о Мати Божија, даруј опроштај грехова, и измоли вјечно блаженство. Када се и час кончине наше приближи, тада, Владарко, прими душу нашу, и у покоју праведних упокој, гдје лица ангела и светих угодника неућутно славе моћ и милост Оца и Сина и Светога Духа, и Твоје Матерње за нас посредништво и заступништво, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.
Тропар, глас 4
Преблагословена Дјево, Богородитељко Чиста, Која пред Крстом Сина и Бога Твога предстојиш, туге велике претрпела јеси и благодат од Њега придобила јеси, за утешење тужних. Тако и ми ка пречистоме образу Твоме прибјегавамо и видећи Те изображену на њој пред Крстом Спаса нашега умилно Ти појемо: Заступнице усрдна, блага и милостива, пожури избавити нас од сваке биједе, нужде и болести и спаси душе наше, да те са благодарењем славим у вијекове вијекова.
Литература:
,, К Богородице прилежно њине притецем… “, Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Духовное преображение, Москва 2015, стр:8;
www.deva-maria.ru/:ikona-bozhiei-materi-akhtyrskaya:ikona
Митрополија
Елза Бибић
превод са руског: Олга Бибић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
