Чудан хоби
Пише: Славица Булајић
Познато је, и птицама на грани, да народ Црне Горе, већ 30 година има господара. Он је неко ко, час влада јавно, час из сјенке говори кроз своје пионе. Све у свему, ту је уз нас, да не бисмо случајно остали сами, као птићи без своје мајке. А какав бисмо ми били народ ако не би знали све о господару: шта воли да једе, гдје воли да путује, која марка сатова му је омиљена, који му је хоби… Ја ћу се задржати на хобију и његовим активностима у слободном времену. Значи, шта воли да ради кад одмара од трошења милиона које је узео од својих „птића“.
Људи, знате, умори се човјек од трошења великог новца, од луксуза. Мислимо ми , лако је њему. Не били ми у његовој кожи! Тешке одлуке падају у његовом животу. Те коју луксузну дестинацију одабрати за путовање, те који нови сат придружити постојећој колекцији, те ово, те оно, није лако нимало. Можеш га осуђивати ТИ који немаш него по 150 евра мјесечно (ако имаш и толико ). Теби је, човјече, лако! Знаш да не можеш отићи ни до сусједног града, а камоли до друге државе. На луксузне сатове и не помишљаш. Ето , какав је то човјек! Људска громада! Све је учинио како би се ти, мали човјече (птићу ), мање стресирао у доношењу важних одлука. За дан потрошиш ту цркавицу, не умараш мозак као господар.
Зато он, кукавац, кад уграби мало слободног времена да одмори од „силног рада“, посвећује се свом главном хобију, а то је ОДЛАЗАК НА САХРАНЕ. Да, то стварно звучи смијешно, али није за смијех. Кад се мало боље задубите у унутрашњост, у срж ове и те како занимљиве активности увидјећете какву забаву, релаксацију и одмор она пружа том „напаћеном“ човјеку .
Активност почиње тако што сваког дана, његови послушни пазитељи читају умрлице, биљеже њима битне покојнике (лака им црна земља) и спремају господара за њихово испраћај ка оном свијету. На мјесто испраћаја (капела и гробље), он долази са својим грмаљима који га штите од, не дај Боже, напада неког незадовољног „птића“. Мада не знам откуд та потреба и та идеја, кад су сви задовољни, ма презадовољни?!
На мјесту гдје се одиграва његов хоби, гдје покушава прикупити симпатије, различите су реакције оних који га угледају. Једни су равнодушни, не занима их (таквих је мало). Други су љути, незадовољни, биће да га не воле, мада не знам зашто?! А трећи, они су прави и истински љубитељи те појаве, тог човјека и господина. Они се комешају, срца им лупају 200 на сат кад га угледају, не знају шта ће од силне среће. Забораве на покојника и на тугу за њим. Ма, какав покојник, он је отишао, а њима је дошао ОН. Као светац да се појавио, као сунце да је огријало послије дуге кише. Они трче, саплићу се о гробове, само да га додирну, да им се обрати, насмјеши. Неки успију чак и да се фотографишу с њим. А онда ту фотографију љубе, јер нијесу успјели њега да пољубе. Наравно, обавезно је морају израдити и уоквирити да стоји на зиду, да сви виде, да се свима похвале. А кад цријева од глади почну свирати (мада мала је могућност за то у држави нашег господара), они само скину фотографију са зида, загрле је и буде им много лакше .
Ето видите, какав је то човјек. Он усрећи људе и измами им осмијехе чак и у тако тужном дану и на тако тужном и суморном мјесту. А можемо само претпоставити како би покојници реаговали кад би с оног свијета могли видјети да је он, хеј ОН, дошао на њихов последњи испраћај. Било би можда неких који би се од муке и љутње превртали и покушали вратити на овај свијет само да га отјерају, да их барем сад остави на миру да почивају (али сумњам , задовољни су пошли на онај свијет , овдје нема незадовољних). Било би и оних других који би рекли: „Ех, кад је он дошао да ме испрати не жалим што сам умро. И опет бих да могу, само да он поново дође“.
И задњи чин хобија – повратак са тужног испраћаја. За њега тужан, јер је завршен још један дан његове среће и уживања. Он вади своју огромну свеску, биљежницу, и уписује – тај и тај, умро тад и тад. И рачуна колико је ко од тих „птића“ новчано олакшао његову државу својим одласком. И тако из дана у дан, својим занимањем и хобијем усрећује себе и неке људе око себе… А неке не, неке још више разљути – мада стварно не знам зашто кад нам никад није било боље.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Trefio si dobro, brate.
… Ni bijes, ni ljutnja, ni mržnja, ni … – već samo ‘nako tuga!
A mogao je, da je sreće bilo, kao što nije – da proslavi i sebe i nas!
Da ponosni idemo među ljude.
Tuzna prica moj Djikane, tesko da ima tuznije…
From „Call Him Lord“ by Gordon Dickson
…What was the flaw in my son to make him fail
his test, back here on Earth? I want to know!“
Kyle’s throat ached and was dry as ashes.
„Lord,“ he answered, „he was a coward.“
Trefio si dobro, brate.
… Ni bijes, ni ljutnja, ni mržnja, ni … – već samo ‘nako tuga!
A mogao je, da je sreće bilo, kao što nije – da proslavi i sebe i nas!
Da ponosni idemo među ljude.
foto shop!
Bravo ljepotice.
Egzotichna srpska lepota
Upoznao sam ga davnih godina, mlada, tek izdžikljala : u puloveru iz hiljadu boja, što mu ga je valjda štrikala strina.
Bistre pameti, brza jezika, Katunjanin, dobar Srbin, kakvi su mu bili i njegovi stari – takvog sam ga prvi put sreo i upoznao.
Lijep je utisak i na mene, i na društvo ostavio.
Nacionalan. Pomalo mladalački ostrašćen, ipak, promišljen, glagoljiv – zakleo bih se tada, iako mlad, da taj junoša zna šta hoće, još i zna kako će!
Dobra mu sreća, pomislih!
Rijetko kada, i rijetko koga prevari ta prva slika i mišljenje o čovjeku.
Bez samohvalisanja, ja sam rijetko u takvim stvarima griješio.
Poslije, koju godinu kasnije, pokazalo se da od pravila uvijek ima izuzetaka; Da taj prvi susret, za koji psihologija govori da je ključan za formiranje mišljenja o nekome – može da prevari!
Za malo, ja nijesam više moga da prepoznam onog momka u štrikanom puloveru od hiljadu duginih boja : vatrenog zastupnika srpskih interesa, koga sam onda upoznao i sa njim proveo jedno prolećno prijepodne na terasi hotela Morgen.
Potom se dugo se gledali nijesmo.Kada smo se sledeći put viđeli, to više nije bio onaj Milo!, Onaj onda, onaj u puloveru sa hiljadu lica.( Onda, tada – priznajem, ja pojmio nijesam : da koliko mu je boja na puloveru, toliko mu i lica bez obraza!)
Kako bilo, bio je to jedan drugi Milo.
Preobučen. Obučen, a providan … godini ogoljen!
U D&G obučen, od glave do pete, nije ličio na sebe.
Dobro sam ga osmotrio, na ništa mi ličio nije.Makar ne na ono vedro i brbljivo momče, katunsko, zadojeno patriotizmom i iidejama svesrpske konstitucije; zanetog ispravljanjem nepravde učinjene Srbima. Posebno mu bijahu ogadili Hrvati. Sav je iskrio i pjenio na njihov pomen, onda na terasi na pjenu od mora!
Ovaj novi- srari Milo, sav bijaše nekako umudrio i utanjao, saliven u petrolej plavom odjelu od listera i u giljkama od par hiljada maraka.
Niđe ništa od onog Mila u puloveru, srpskog i katunskog!
Kome je onda svaka bila na mjestu, čak i ona mladalački neodmjerena.
D&G Milo, premetnuo je obnoć u nekog drugog Mila!
… Prešavši tegobni put od štrikanog pulovera do D&G sranja, koje mu je leglo kao konju samar.
Neće D&G kabasta katunjanina, ali ono hoće D&G, po svaku cijenu hoće, hoće – gladnih očiju. Hoće, što mu se jednom nije dalo kada je čovjekom bio, mogao biti!
Kako je to, ono Mila, pogrešno razumio evolucioni potencijal štrikanog pulovera, tako je u svemu pogrešio.
Čovjek koji se ogriješio o sebe, o onog sebe u štrikanom puloveru, o onog Mila punog elana i entuzijazma , poletnog Mila rješenog da učini nešto za svoj srpski narod i svoju državu.
Ali … Ali ovo je, ovo sagraila, to neki drugi Milo! Zakučen, svezan u sebe, u svoje, u svoj interes, u svoj lični interes … U interes, kav gođ, interes!
Već uvjeliko presvučen, Milo grgoljavi!
U preobuku novu; Gizdavi prevarant kome oči poskakuju kao na slot-mašini.Dva mu urokljiva oka bljeskaju na dobitak. U šolji mu se bijaše kazalo da je u šićar dobio Crnu nam Goru, sa sve nama, a bez svih nas!
…Milo! Milo momče u štrikanom puloveru, jednom davna na terasi hotela Morgen.
Kome su, kao i svima nama godine lijepe, godine nježne, pojeli skakavci.Kako mi to znamo, a on će tek da sazna!
I nije da mi nije žao : i onog Mila u štrikanom puloveru, za koga sam mislio, e, kako će ponovo da izdigne Crnu Goru u Srpsku Spartu Da povrati našu staru slavu, da nas riješi bijede i bruke, još od onog groznog vremena kada smo oslobađali Dedinje, žarili i palili Srbijom! Da nam osvjetli obraz, pa da se svi zajedno pokajemo za sva ona nepočinstva, po kojima nas i danas pamte diljem Srbije i Kosmeta, posebno tamo!
… I sebe mi bi nešto žao. I sve nas žao, koji smo isti oni što smo onda bili. Samo je on, i još poneko uz skute mu, samo su oni neki drugi. Neki drugi ljudi, ako su ljudi, koji nijesu ono što jesu, nego su baš ono što što nijesu, što im niko njihov bio nije.
Eto tako nekako, Crnom je Gorom zavladalo ono štrikano momče, potonji NEČASTIVI iz Katunske!
Pa ja sebe često propitujem : đe su ti bile oči tamo, onda, đe!? Onda tamo, na terasi hotela Morgen, đe su ti bile!?
… Još bi ruku u vatru za njega onda stavio!
Da pristarim čekao, pa da tek onda prisjetim da đavo stotinu lica ima, a čovjek samo jedno!
Koji On, on to svakako nije.
Sve i da nije NEČASTIVI iz Katunske!
A jeste.
Zakleo bih se : i da nije, jeste!
.
…