Црвена звезда се вратила тамо где јој је и место (ВИДЕО)

Пре нешто мање од шест месеци, Црвена звезда започела је нову сезону, никада раније у седамдесетдве године дугој историји, са новим тренером, новом филозофијом и старим циљевима.

После болног краја претходне такмичарске године, црвено-бели су предвођени Миодрагом Грофом Божовићем били на путу да одбране пехар шампиона Србије, а чекало их је и финале националног Купа, међутим – један меч све је променио.

Пораз у вечитом дербију, пораз на ‘крову’ против Вождовца, а потом и у борби за утешни трофеј, такође од највећег ривала…

Еуфорију и спокој у редовима Звезде заменили су туга и немир, црногорски стручњак поднео је оставку, док се најтрофејнији српски клуб још једном нашао на новом почетку са истим духовима – духовма прошлости.

Заједно са Божовићем отишла је и неколицина играча, као и спортски директор Блажо Раосављевић, али је задржано неколико важних играча екипе, да би, испоставиће се, кључни потез управа клуба са стадиона Рајко Митић повукла довођењем Владана Милојевића на чело струке.

Некадашњи играч и тренер млађих категорија црвено-белих се после успешног вођења Чукаричког, доказивања на клупи Омоније, односно Паниониоса некако наметнуо као логичан избор, иако није било лако вратити га у Београд. Посебно имајући у виду да је клуб за који је некада играо у Грчкој довео до пласмана у Европу.

Оно што се у четвртак увече одиграло на популарној Маракани против Келна, пред више од 50.000 ватрених навијача, продукт је управо господина Милојевића, који је, заједно са помоћником Миланом Косановићем и стручним штабом, ‘натерао’ играче да сваку његову замисао спроведу у дело за место у историји клуба, Лиге Европе и европски фудбал на Маракани после тачно две и по деценије.

Делује заиста невероватно шта је четрдесетседмогодишњи стручњак за мање од пола године успео да уради у Црвеној звезди, успевши да из темеља изгради карактер фајтерске, такмичарске екипе. Модерног тима који може да испрати и парира противнику, али да га и надтрчи и нападне у сваком тренутку када за тако нешто постоји прилика.

Ипак, једна ствар се посебно истиче, али кренимо редом…

Све је почело у Београду дуелом са Флоријаном, која је пред 20.000 људи испраћена кући са три гола у мрежи. Међутим, иако малтешки тим свакако није релевантан репрер – мало ко није био забринут после реванша. Звезда је погоцима Ричмонда Боаћија и Ненада Милијаша стигла до 3:1 у Паоли и укупних 6:1, али је онда у свега пет минута изгубила стречену предност и испустила тријумф (3:3).

Већ тада, на конференцији за штампу на стадиону Хибернијана Милојевић је почео да ради на ствари која се, како смо рекли, посебно истиче. Није био задовољан, а из његових речи могло се закључити шта му је превасходна мисија – промена менталитета екипе, нешто што је толико специфично за људе с нашег поднебља, у готово свим сферама живота, а у спорту посебно.

У међувремену, тим је додатно оснажен доласком значајног броја играча. Јесте ситуација подсећала на неке раније, такође трауматичне, периоде, али је спортски сектор на челу са Митром Мркелом готово без грешке бирао на летњој ‘пијаци’.

Кренуло је од повратка Вујадина Савића и доласка Бразилца Рикардиња, а наставило се ангажовањима Немање Радоњића, Милана Борјана, Срђана Бабића, Марка Гобељића, Александра Пешића, Бранка Јовичића и коначно Ненада Крстичића, а сви побројани момци, осим једино Рикардиња, дали су свој печат и обликовали једну нову Црвену звезду.

Ништа наравно није дошло преко ноћи, али је Милојевић био истрајан у својој намери – сваки пут истичући контекст с Малте кроз другачије примере, ситуације и гестове његових момака.

Гледајући недалеко уназад, друга станица на путу ка Лиги Европе такође није била превише тешка. Неугодни казахстански Иртиш успео је уз доста среће да избегне пораз на свом терену у Павлодару (1:1), после велике грешке одбране гостију, али црвено-бели седам дана касније ништа нису препуштали случају.

Мичел Доналд погодио је за рано вођство, а Славољуб Срнић у финишу потврдио прескакање још једне препреке. Како је упоредо кренуо и домаћи шампионат, помак у игри био је мали, али приметан, екипа је почела полако да разуме тренера и да добија физиономију, тачно пред први прави тест.

У Београд је у борби за плеј-оф стигла амбициозна прашка Спарта, са Андреом Страмачонијем на клупи и десетинама уложених милиона само од стране амбициозног газде чешког великана, од којих је 1,3 милиона завршило управо у каси тима наредног ривала за куповину Срђана Плавшића.

Јавност је била скептична, очекивала се велика борба, многи су се надали и срећи. Нешто друго се ипак десило јер је управо тада у први план избило знање и техничко-тактичка обученост новог Звездиног тренера.

У потпуности је надмудрио италијанског колегу, а надмоћ црвено-белих посебно је била импресивна на стадиону ‘Рајко Митић’ – када су Боаћи и Гејлор Канга режирали сигурну победу (2:0), да би Гањанин већ у 19. минуту реванша у Прагу решио сва питања око тога ко иде даље.

Ни сада, ни тада Милојевић није давао бомбастичне изјаве, обећавајући нешто што није само у његовој моћи. Екипа је увек била у првом плану, и када је хвалио и када је критиковао, понављајући мантру да је пут дугачак, али да је прави.

Да заиста и јесте тако, било је јасно 17. августа нешто мало пре поноћи. Срећа призивана од стране појединих пред дуеле са Спартом погледала је црвено-беле у Краснодару, када арбитри нису признали чист погодак Михаила Ристића, још једног звездаша који се нашао на путу клуба у ком је почео да игра фудбал.

Јер, да није било тако, велико је питање да ли би српски вицешампион успео да надокнади баш 4:1 против пребогатих Руса. Овако, Славољуб Срнић постигао је још један у низу веома важних голова текуће полу сезоне, а Звезда кући захваљујући сналажљивом Алекандру Пешићу донела лепих 3:2.

Био је то нови ‘меч деценије’ пошто су црвено-бели последњи пут играли у групи неког евро такмичења пре тачно десет година, предвођени Валтером Зенгом и Николом Жигићем.

Овога пута, улогу популарног Жиге преузео је Немања Радоњић, коме није требало превише времена да покаже зашто је један од најталентованијих играча наше земље, па је крцат стадион већ у седмом минуту експлодирао. Наставила је домаћа екипа да игра паметно, Вујадин Савић и Абрахам Фримпонг одбијали су готово све покушаје ривала, пре него што је Канга одлучио да из ‘ружног пачета’ прерасте у лабуда.

На самом старту другог полувремена постигао је један од најлепших погодака у историји клуба, ударцем са преко 35 метара за пандемонијум на трибинама. Скупоцени тим гостију није успевао да пронађе пут до мреже сјајног Милана Борјана, а тако би вероватн остало да се није ‘умешао’ главни арбитар Тобијас Стилер.

Немац је у смешан пенал који Русе враћа у игру на осам минута до краја, када крећу напади гостију у таласима, али узалуд. Осим пласмана у толико жељену групну фазу, Звезда је добила две далеко важније ствари – одбрану која креће од крила и голмана који сваком својом наредном интервенцијом додаје гас целој екипи.

Уосталом, да није било његове интервенције у последњим тренуцима сусрета, и још једног превида господина Стилера, Андреас Гранквист постао би нови Кевин Гамеиро.

Био је то један од ретких момената када су готово сви љубитељи фудбала у Србији били задовољни. Репрезентација се пласирала на Светско првенство после осам година, а оба вечита београдска клуба обезбедила су још барем шест мечева.

Задовољан је био и Владан Милојевић, делом и због све сигурнијих играра у Суперлиги, иако је пропуштено неколико шанси да се целом низу дода и победа против Партизана.

Таман када се чинило да је и њега помало понела еуфорија, већ на отварању групе против БАТЕ Борисова било је јасно да није тако.

„Од почетка сезоне играмо сваку утакмицу да победимо, тако ће да буде и сутра и прекосутра. Увек. Подвлачимо црту тек на крају“, рекао је Милојевић

Мало је недостајало и да ту крене идеално – у новом спектаклу поново је Радоњић бацио навијаче у транс, али је онда уследио пад и казна у виду гола Никола Сигневича за коначних 1:1.

Како је и сâм рекао, морао је да буде задовољан, али није мењао приступ. У многоме су му помогли и његови изабраници, пронашао им је идеална места и потребан тактички интензитет, а они су му узвраћали све бољим и бољим наступима.

Следећи је у први план искочио Боаћи, новим евро голом за победу у Келну, док је одбрана са Савићем и Демијаном ле Талеком на челу још једном показала шта је све способна, иако је, руку на срце, домаћин имао и две погођене стативе.

Четири бода после две рунде била су довољна да почне да се размишља о нечему што је тако недавно деловало немогуће – европском пролећу. А, све то пред долазак, односно гостовање лондонском Арсеналу.

Арсен Венгер извео је комбиновани састав, са Џеком Вилширом, Тиом Волкотом и Оливијеом Жируом, уз још неколицину првотимаца и млађих играча, али се црвено-бели нису уплашили звезда Премијер лиге. Нажалост, сада они нису имали среће да свој дотадашњи напор награде огромним тријумфом.

Попут играча Келна, промашивали су домаћи, погађали оквир гола, да би сјајни француски центарфор мајсторијом пет минута пре краја растужио цео стадион. Не би бод много тога променио на самој табели, али свакако би у главама играча, који би још више почели да верују у сопствене могућности.

С друге стране, колико се против ‘Јарчева’ у мечу одлуке још једном видела тактичка беспрекорност шефа стуке и, у ништа мањој мери, истрајност целог тима, исто тако се толико спомињани ментални сегмент могао видети и на велелепном Емирејтсу.

Звезда се ни на Острву није уплашила, неколико хиљада њених навијача поново се побринуло да се осете као на Топчидеру, одбрана је бриљирала, а проклета срећа још једном стала на пут да се о српском клубу, као некада, пише у светским оквирима и то поново о једном Савићу.

„Звезда припада овој групи самог крема европских екипа. Арсенал је по мени екипа Лиге шампиона и апсолутно је фаворит да освоји Лигу Европе, у сваком случају. Ово је велико искуство за нас. Моји играчи расту из утакмице у утакмицу. Сви који су играли, ово су им прве утакмице оваквог типа, то је једно лепо искуство и значиће им у каријерама. Прелеп је осећај“, поручио је Милоје из главног града Енглеске.

Његов тим био је господар своје судбине пред последњих 180 минута фудбала, а сва три бода са наредне експедиције у Белорусију готово да би значила пролазак у елиминациону фазу. Али, као и небројано пута кроз богату клупску историју – ни сада није могло без драме.

Повећевање бодовне разлике за пратиоцима у националном шампионату враћало је екипи свежину психолошким путем, пут је и даље био исти, само што су се два пута до коначног циља сама од себе искристалисала.

Недостатак концентрације и, колико год звучало и напорно, среће поново је оставила Звезду без победе, пошто шта све није хтело у предграђу Минска изазивало неверицу (0:0).

Ипак, како је сваки дуел ове јесени имао неки посебни детаљ имао га је и онај у Борисову. Такав да можда и најбоље описује колико Милојевић верује у себе и тим око себе, док истовремено описује све оно што се погрешно радило у српском фудбалу

Играо се 63. минут на Борисов Арени, његова екипа је доминирала, стварала и пропуштала шансе, да би се он ‘дрзнуо’ да извади везисту и убаци још једног нападача како би помогао момцима да стигну до заслуженог славља, и то у гостима.

Није ни тада награђен за храброст, али вероватно ни он сада, на дан када је његов клуб постао првак света, апсолутно ништа не би мењао. Успех просто није могао да изостане.

„Шта год буде они су за мене победници, стаћу испред њих, они су довели Звезду овде после пуно година и то није крај него почетак враћања Звезде на мапу Европе где овај велики клуб са феноменалним навијачима припада“, поручио је Милојевић пред други окршај са бундеслигашем, а остатак знате…

Савршена тактичка поставка, мало изненађење у виду формације 4-2-3-1 и игри на резултат. Паметно, зналачки, искусно. Пре свега атипично за наше клубове, али и једино исправно размишљанеј ка повратку на мапу Европе.

Осим уводног грча, који је изнивелисао сигурни Борјан, троструки блок функционисао је готово без грешке, домаћин је држао лопту у ногама, а, испоставиће се, на крају трилера није ни било.

Почело је генијалном кореографијом са ‘Хер Жиком’, а наставило се убитачном комбинацијом Ненад Крстичић-Милан Родић-Славољуб Срнић за славље милиона дубоко у ноћ и повратак Црвене звезде тамо где јој је и место.

Можда се некадашњем прваку Европе до сада враћало и за митски ауто гол Клауса Аугенталера, управо на путу ка ‘ушатом’ пехару, али је сада, напокон, ‘лопта прешла’ и на другу страну и повратила баланс за неку од две ‘француске трагедије’ у Стразбуру и Бордоу, али једно је сигурно – свако од чланова комплетног ТИМА Црвене звезде заслужан је за највећи успех клуба у постбаријевској ери.

Београд се нашао у друштву Мадрида, Манчестера и Рима, а најтрофејнији српски клуб играће по шеснаести пут од свог оснивања на пролеће у Европи (што је више од комплетне велике четворке еx-YУ – Партизан шест, Хајдук и Динамо по четири) и остати уписан у исторји као први и једини тим који је до друге фазе Лиге Европе стигао кренувши са првог степеника, са свега два примљена гола у групној фази.

Заиста није важно да ли ћемо на пролеће у нашој земљи гледати мадридски Атлетико, Милан, Лацио, Арсенал или некога петог, једино што је важно јесте да се у Србији поново игра фудбал.

(Немања Ђорђевић, Б92)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: