Слободан Милошевић, некадашњи предсједник Србије, преминуо је, на данашњи дан прије 20 година, 11. марта 2006. године, у својој ћелији у притворској јединици Хашког трибунала.
Многи су примијетили да је његова смрт наступила када је постало очигледно да не може да буде осуђен за ратне злочине и геноцид. Он сам је у писму руском министру спољних послова Сергеју Лаврову 10. марта 2006. поручио: „Ја се, поштована господо, осјећам веома лоше. Обраћам вам се у нади да ћете ми помоћи да се заштитим од криминалних активности у институцији која дјелује под заставом ОУН… Сигурно не могу да ме лијече они од којих сам бранио земљу у рату и који имају интерес да ме ућуткају“.
Догађаји који су се одиграли у двије деценије од смрти Слободана Милошевића дају историјску дистанцу која потврђује његове ријечи: „Не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије“, рекао је у интервјуу за Новости, Живадин Јовановић, каријерни дипломата, некадашњи министар иностраних послова СРЈ.
Током драматичних догађаја у Вили „Мир“, управо њега је Милошевић одредио да га замијени на челу Социјалистичке партије Србије, иако то за многе није било очекивано, али, у сваком случају, његове ријечи о Милошевићу и цијелој ујдурми која је око њега направљена од стране свјетских моћника, понајбоље илуструју његову грандиозну и витешку борбу против вишеструко моћнијег, злог непријатеља.
* Вријеме је показало да је избор био добар, јер Јовановић није упао у блато дневне политике, већ је остао непоколебљиво привржен идејама које је заступао цијелог живота и један је од ријетких свједока судбоносних догађаја деведесетих година којег уважавају и идеолошки противници.
– Мој мотив да непрестано говорим о Милошевићевом завештању и сада, у позним годинама, јесте ситуација у којој се налази свијет. Погледајте Иран – исти сценарио. Прво иде хибридни рат, економско исцрпљивање, а онда се прелази на отворено бомбардовање. СР Југославија је била прва велика лабораторија тог модела. Милошевић је у Хагу бранио управо ту истину. Знао је да ће га убити, али је желио да остане запис – да будуће генерације Срба виде како смо изманипулисани и како је један велики интелектуални капацитет покушао да нас освијести прије него што буде прекасно. Данас, када погледамо економију у страним рукама и медијско затирање нашег идентитета, видимо да је свака његова ријеч из тог посљедњег обраћања постала наша стварност. Многи су се смијали његовом говору 2. октобра 2000, али вријеме је показало да је то била хируршки прецизна анализа наше будућности.
*Милошевићево предвиђање будућности и даље изазива полемике. Са једне стране описује се као пророчанство, а са друге се напада као плашење грађана пред други круг избора.
– Није тачно ни једно ни друго. Информације на којима је засновао предвиђање имали су и други, али нису умјели да их разумију и користе. Милошевић је имао тај невјероватан интелектуални капацитет да види куда ствари иду. Подсјетићу вас да је тада рекао да ће са владом коју инсталира Запад у Београду неизбјежно почети дезинтеграција свега што је наше. Данас је јасно да се управо то десило. Упозорио нас је да ће Косово бити прва жртва и да ће се овај тренутни статус претворити у трајно одвајање од Србије. Видео је шта се спрема Црној Гори, како ће је препустити мафији само да би је отцепили. Али оно што највише боли јесте како је погодио ту социјалну катастрофу – најавио је дубоку подјелу на мали слој баснословно богатих и огромну већину сиротиње.
Рекао је да ће јавна имовина прећи у руке странаца, а да ће домаћи капиталисти бити само они који су спремни да погну главу, да „повију реп“ и одрекну се части и достојанства ради мрвица са стола мултинационалних компанија. Најстрашније је било његово предвиђање о удаљавању од сопствених коријена. Рекао је да ће нас удаљити од српске културе, књижевности и традиције. И погледајте данас – ако нам странци пишу уџбенике, ако избацују великане српске књижевности и епске пјесме, ако нас у медијима кљукају небитним информацијама о страним фудбалерима и британским великанима док заборављамо сопствене… Па ми смо бољи дио Европе, а довели су нас до тога да будемо искомплексирани и да вјерујемо како је све туђе боље. То је оно што је он антиципирао: државу којој је одузета душа.
* Када се говори о одласку Милошевића са власти, најчешће се говори само о једном датуму – 5. октобру 2000. Да ли је заиста све одлучено у једном дану?
– Наравно да није, операција рушења Милошевића је дуго припремана, није 5. октобар пао са неба. То је била кулминација десетогодишњих санкција, исцрпљивања, пропаганде, демонизације једног народа и једног човјека. Људи су већ били уморни и на то су непријатељи Србије и рачунали, на замор материјала и да ће људи повјеровати у обећања да ће чим оде Милошевић, доћи милијарде долара, да ће нам све бити опроштено, да ћемо постати дио те „велике породице срећних народа“. А шта смо добили? Добили смо то да су нам најбољи официри отишли у Хаг, да нам је војска сведена на ловачко друштво, да су нам фабрике распродате за један евро, а да су те милијарде које су обећане завршиле у џеповима оних који су ту промјену спровели. То је та истина о којој се данас мало говори, или се говори са страхом. Ми данас живимо посљедице, ово што се данас дешава са Косовом, то је само финализација тог процеса. Милошевић је то видео. Он је знао да они неће стати на њему. Њима није био проблем Милошевић као појединац, њима је био проблем Милошевић као симбол отпора тој новој глобалној диктатури. Зато је он у Хагу био такав какав је био. Он је тамо бранио државу, није бранио себе. Он је знао да ће га убити. Он је то рекао више пута. Али је хтио да остане запис, да остане истина за будуће генерације. Да се види ко је ту био агресор, а ко је био жртва. Ко је рушио међународно право, а ко га је бранио.
* Да ли постоји неки конкретан доказ, одлука, која би доказала ваше тврдње?
-Наравно, са њом су упознати сви који су пратили процес Милошевићу у Хагу. У великој писаној изјави за Хашки трибунал пуковник Џон Кросланд, војни аташе Велике Британије у Београду уочи агресије, 1998. недвосмислено свједочи: „Клинтон, Олбрајтова и Холбрук су донијели одлуку да збаце Слободана Милошевића. За тај план оценили су да би им могла користити терористичка ОВК“. Од тог часа, каже Кросланд, „више није било важно уопште шта ја или било ко други мисли о ОВК, да ли је она терористичка… она је прихваћена као фактор, као чинилац у плану за збацивање Милошевића“. Када су у мају 1998. Клинтон, Олбрајтова и Холбрук донијели одлуку да збаце Милошевића уз помоћ ОВК, та одлука се пренијела на ЦИА која је добила одобрење да ангажује све потенцијале које САД имају на располагању: новац, обавјештајне, пропагандне, лобистичке агенције.
Тај договор био је основа да се НАТО 1999. укључи у агресију на Југославију и да користи ОВК као копнене снаге. Пошто су Клинтон, Олбрајтова и Холбрук одлучили да ту организацију укључе у збацивање Милошевића, она је од терористичке постала савезничка у том часу. Био сам свједок како се у року од десетак дана промијенио наратив и рјечник Холбрука, Гелбарда и свих оних који су учествовали у преговорима са Милошевићем. Исти ти људи су на конференцијама у Лондону, у Цириху и у другим приликама директно оцјењивали да је ОВК терористичка организација, а највише петнаест дана касније то се нагло прекинуло. Холбрук демонстративно одлази код команданата ОВК у Јунику да потврди договор. Клинтона, Олбрајтове и осталих о њеном учешћу у плану за збацивање Милошевића и слика се са њима.
* Како је Милошевић од „фактора мира и стабилности“, како је на Западу називан послије Дејтонског споразума, за кратко вријеме постао „балкански касапин“ кога треба елиминисати?
– Вјероватно је било и ранијих сличних планова, али Западу је Слободан Милошевић био неопходан да се окончају грађански ратови на простору бивше Југославије. Знали су да је он кључни фактор и кључни лидер који може да допринесе томе. Њима је мир у Босни значио доказ ефикасности Клинтонове администрације и за јавност су у том циљу показали партнерско лице. Дакле, Американци су чекали да се постигне мир у Босни и Херцеговини уз ангажовање Милошевића, али паралелно су већ покретали питање Косова и Метохије. Покушали су да га укључе у преговоре у Дејтону, али Милошевић је запријетио – уколико се буде инсистирало на укључивању питања КиМ, он ће рећи својим члановима делегације да пакују кофере и да се повуку прије него што преговори почну. Американци су видјели да се не ради о блефирању и одустали су од укључивања питања КиМ у преговоре иако су ту, надомак Дејтона, дежурали Албанци са Косова и Метохије спремни да се укључе. Али, Американци нису заборавили одбијање Милошевића. Убрзо пошто је постигнут мир у БиХ већ 1997. питање КиМ на дневни ред састанка Савјета за примјену мира у Босни и Херцеговини, одржаног у Бону, ставио је њемачки канцелар Клаус Кинкел.
* Од агресије на Србију 1999. много пута смо слушали америчке приче о томе како ће „рушење диктатора“ донијети просперитет потлаченом народу, али се по правилу испостављало да су „диктатори“ били само оправдање за прикривене циљеве.
– Милошевић је говорио о томе, о модерној форми колонијализма, испред кога „извозна демократија“ иде као барјак. Некада су тако ишли мисионари, а данас ту улогу имају носиоци демократије која је „шарена лаж“ испод које се узима богатство и ресурси; демократију показујеш тако што своје непријатеље узимаш за савјетнике. Тако је и мала Србија постала нето кредитор богатог Запада. Само преко банкарског сектора извучено је вјероватно 80 милијарди еура. А гдје је штета од санкција и агресије (преко 200 милијарди долара)? И онда нас из Брисела прекоравају да нисмо захвални на донацијама. Никада нам неће вратити ни дјелић онога што су узели.
* Дакле, Милошевић је био „колатерална штета“?
– Суштински, циљ агресије била је експанзија Алијансе на Исток; она се дешавала у вријеме када је она убрзано примала нове чланице у централној и источној Европи, кршећи споразуме склопљене са Русијом у вријеме рушења Берлинског зида. Балкан и простор СР Југославије виђен је у стратегијама Запада, пре свега САД, као одскочна даска за ефикасније спровођење продора ка Уралу, ка Каспијском региону и ка Блиском истоку. То је био и рат против Европе, јер је дестабилизовао не само Србију и простор бивше СРЈ већ цијелу Европу која ни данас није ријешила посљедице које јој је донео први рат на европском тлу послије Другог свјетског рата. Нажалост, то је био рат против Европе у коме је Европа здушно учествовала, против своје стабилности и свог развоја.
Отјерали га следбеници Епстајна
– Слобу није отерао српски народ, сада видимо да су га отерали сљедбеници и муштерије Епстајна, какав је Клинтон који се слика у женској хаљини. То говори о суштини, није се радило ни о каквој демократији, људским правима, ни о чему што је цивилизацијска тековина или вриједност. Ријеч је о сулудој похлепи тих Епстајнових сљедбеника да покоре, за почетак, цијелу Европу. Сметало им је што на Балкану постоји неко ко не жели да се покори, већ жели да остане свој и раван са другима – рекао је Јовановић.
Пројектован инфериоран однос
– Ми смо бољи дио Европе, али наседамо на западне оцјене о нама. Све што је туђе ми то величамо, а све што је наше то је примитивно, то је ретроградно, то нас кочи, то нам смета да уђемо у Европу. Зашто ми имамо тај инфериорни однос? Зато што је то пројектовано. То је дио тог плана о коме је Слободан говорио, да се један народ пороби тако што ће му се прво одузети самопоштовање. Кад ти неко одузме самопоштовање, онда он може са тобом да ради шта хоће. Многи и данас сматрају да је агресија НАТО имала за циљ само да збаци Милошевића, али то је погрешан закључак. Он је требало да буде уклоњен због суштинског геополитичког циља јер Америка је процијенила да док је он на власти, неће бити њене апсолутне владавине на Балкану, ни даље експанзије НАТО – рекао је Јовановић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
све што је Милошевић рекао пред 2. круг избора 2000 се испунило, и ДОС и ДПС су његове речи узеле за државне програме
Prva Miloseviceva greska, nije nabavio Ruski PVO, a Lukasenko je dalazio, Vucic je nabavio sa svih strana PVO i sve moguce rakete za odbranu Srba.
Druga greska je da je zapoceo rat koji nije mogao da dobije, a Vucic, ispravno, nece da ulazi u rat sa Satanom.
Dalje necemo da nabrajamo, jer ovo su se pokazali kao najveci propusti.
Momir nije Milosevicu okrenuo ledja, ali Milo jeste, prodao je Srbe, sta bi bilo da Srbija ima izlaz na more.
Sram vas bilo da veličate ovu komunjaru koji je izgubio sve naše teritorije. Vi ste najibičniji komunistički portal, to je sve jasnije.
Ako je IN4s prostor gdje se moze iznjeti misljenje, onda dozvolite da tako i bude, naravno bez ruznog rjecnika, pretnji i uvreda.
Nije tacno da je Milosevic sve sto se navodi u ovom tekstu, posebno ne veliki intelektualni potencijal i covjek koji se zrtvovao zarad svog naroda. Nije tacno da je on samp zrtva tzv „Kolektivnog Zapada“. On je takodje, zrtva svog velikog ega, a s njim svi srbi sa prostora Hrvatske i BiH s kim je trgavao da bi sacuvao Srbiju. Nazalost, prodavsi srbe u Hrvatskoj, izgubio je i srce srpske nacije, Kosovo i Metohiju. Nakon toga je izgubljena i Crna Gora.
Treba bito objektivan i iskren prema sebi. Milosevic nije sve sto mu se pripisuje u ovom selektivnom tekstu. Istina je da je nepravedno zavrsio u Hagu, ali on je samo jedan od brojnih srba koji su zrtvovali upravo sami srbi, posebno neduzni heroji kao Pavkovic i Mladic. To je izgleda srpsko prokletstvo, izdaja svog rodjenog, cime je srpska istorija prepuna. Obrenovic je zrtvovao Crnog Djordja, dok je Milosevic zrtvivao SAO Krajinu, Srpsko Sarajevo i dobar dio Srpske, a Milosevica je zrtvovao DOS.
Problem nije u Zapadu, hrvatskim ustasama, muslimanskim ekstremistima, siptarima, tzv „montenegrinima“ i svim ideolosko-nacionalnim neprijateljima srba. Problem je u srbima
SLEDBENICI EPSTAJNA SU ZAVEDENA DECA A KORISNICI USLUGA EPSTAJNA RAZNIH SU ZRTVOVALI EPSTTAJNA U SISTEMU NJIHOVIM COVEKOMRZACKOM…RAZNE POLITIKCKE I JAVNE LUTKKE I LUTCI KOJI OCIGLEDNO VLAST NISU A PLATU KA VLADARI DOBIJAJU SU KLIJENTI A ZA RACUN TAJNIH GAZDI EPSTAJNI SNIMALI RAZNE S SPISKA POSETIOCA OSTRVA. I DAN DANAS IMA OSTRVA I ONIH KOJI ZLOSTAVLJAJU DJECU …
Sve je receno. Ali, dali ima kome?
Vrijeme je pokazalo da je Milosevic bio bolji, pametniji, hrabriji, moralniji od savremenika. Kao takav bio je nepozeljan . Jer se svijet odavno nalazio u blatu i izopacenosti. Zlo je jace i u prednosti je u odnosu na dobro. Zlo je odavno zasadjeno, njegovano i umnozavano. A sta se desilo i desava sa dobrom? Vidjeli smo i danas gledamo.
Mozeli se promijeniti? Moze. Svako na svom mjestu treba da radi na tome. Da bude bolji i cestitiji i da se bori za opste dobro.