Црнојевићи су били властела Немањића и светосавци

Пише: Петар Драшковић

Пошто је актуелна иницијатива за подизање споменика Ивану Црнојевићу у Подгорици, важно је напоменути да је допринос српској историји и култури властелинске породице којој је он припадао, свакако, специфичан.

Ради константних покушаја прекрајања историје, треба истаћи да није могуће одвојити Црнојевиће од своје православне Цркве, Св. Саве и наслеђа Српског царства. Према томе, ни споменик не би требао одступати од таквих карактеристика.

Ова лоза се помиње од 14. вијека преко Ђурађа Вранчића који је био присутан на српском двору. А онај који је утро пут кредибилитету и утицају Црнојевића је Ђурађ Илијић. Био је „трећи витез“ цара Душана. Претходно је био челник и код Душановог оца, краља Стефана Дечанског.

Како је сама властела и довела Стефана Душана на власт, може се закључити да улога Ђурађа Вранчића у успону српске државе није мала. Да би се лакше схватила улога једног властелина или властеле уопште, може се, поређења ради, узети да је властела у средњовјековном феудалном друштву била нека врста владе и имала је велики утицај.

Значи, Срби су, као сви други народи Европе, имали своје племство које су, управо, представљали властелини или великаши.

Онако како је ова кућа владала Зетом, не разликује је ништа од било које друге властелинске куће, како српске, тако и европске. Били су њени обласни господари, баш као и Иван Црнојевић, који је престоницу у сложеним политичким приликама, а нарочито под најездом Турака, премјестио са Жабљака Црнојевића, прво на Обод, па у Цетињско поље, откада креће историја Цетиња као мјеста културног уздизања и штампаног ћириличног слова, владичанског престола и управљања судбином околних крајева.

Међу штампаним књигама у црнојевићкој штампарији је била и “Псалтир с последовањем” у коме је црквени календар за 1494. годину. У њему се налазе Свети Сава, Св. Стефан Дечански, Св. Симеон Мироточиви (Стефан Немања), Арсеније Српски и многи други. Према томе, нема говора о одвојености црквене природе у Зети од остатка српства.

Дакле, потпуно је природна ствар да се у Зети прослављало и име првог српског архиепископа Св. Саве Немањића, који је и основао православну зетску епископију. Она се уздиже на ранг митрополије 1346. године, за вријеме патријарха Јоаникија, у држави цара Душана.

Распети између Венеције и Турске, Црнојевићи нису могли другачије владати својом територијом него по устројству српске државе. Световна правна регулатива се ослањала на Душанов законик, канонска на дјело Св. Саве, писменост на српскословенски језик.

Тако је било и са грбом Црнојевића који је, такође, био двоглави орао Немањића. По вољи судбине, на раскрсници ових драматичних путева, Црна Гора се налази све до модерних времена. Баш онако како је и Његош казао да се наш се народ нашао „између два страшна урагана, азијатског и европског“.

Послије пада под Турке, Иванове синове су исти урагани окренули на двије стране. Ђурађ Црнојевић се повукао у Венецију, гдје ће му потомци наставити свој живот, а његов брат Станиша је примио ислам и постао Скендер-бег Црнојевић, који је наставио да влада као султанов намјесник. Сматра се да је Скендербег зачетник и лозе Бушатлија, познате породице турских паша.

Његов последњи потомак Махмут Бушатлија, свјестан историје своје породице, вратио се у хришћанску вјеру, узевши име Станко. Како је и сам рекао, „вратио се прађедовској вјери, вјери господе српске“.

Тако је и вијенац (круг) око грба Немањића, симболишући вјечност, добио своје пуно значење.

Аутор је функционер Нове српске демократије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: