Црногорствовање

Пише: Илија Петровић

Ко је успео да савлада мучнину, могао је из београдског “Сведока” ( двобројеви 773-774. до 791-792, од 10. маја до 13. септембра 2011) сазнати какву “разлику у диференцији” између Црногораца и Срба направише блијани: Борислав Цимеша, “жесток …књижевник, истраживач и публициста са Цетиња”, и др Миодраг Мишко Вуковић (1955), политичар, посланик у Скупштини Црне Горе, предавач на факултету за пословни минџамент у Бару (у међувремену, пошто му је “изворна и основна амбиција педагошки и професорски рад са студентима на факултету”, унапређен у декана правног факултета универзитета “медитеран” и ванредног професора за предмете теорија државе и права, парламентарно право, уставно право, теорија политичких система, пљување увис), момак који, по сопственом признању, “може рећи, без претеривања, да има велико искуство. Превише за један људски живот”.

Превише, наравно, али сасвим довољно за несојски.

Дакле:

а. Црногорци, макар тим појмом били обухваћени, као превелика већина, и Срби из Старе Херцеговине (скоро половине данашње Црне Горе), Срби из Седморо Брда, Срби из Зете, Срби из Србскога Приморја и Срби из Боке; и

б. Срби, али они из Србије

Иза тога, тек неколико “открића” објављених у тим одредницама биће пропраћено краћим или дужим освртом.

Црногорци – како виде сами себе:

– нашли се затечени и преварени;

– били слободни;

– 1912, сами воде рат против Турске;

– пијемонт уједињења и ослобођења Јужних Словена;

– дали великане Србији;

– освјежили Србији нечисту крв;

– честим и знатним сеобама дигли Србију на ноге;

– црногорство (које они, погрешно, пишу великим словом) је гениј, животно начело без кога Црна Гора не би могла живјети;

– црногорство није само јунаштво него и чојство (хуманост);

– не хају ни за Немање… они сви преминуше а Црна Гора оста довијека и страшнога суда (ето, и они сами своје црногорствовање доживљују као страшни суд – ИП), у својој вољи и слободи;

– историјски и морално рехабилитовани;

– нијесу Срби поријеклом ни трајањем, ни настајањем нити историјом;

– нарасла је и сваким даном расте црногорска национална свијест која поручује да “никад неће Црна Гора / бит’ обала српског мора”;

– слободари у егзилу, маја 2006. године кренули су у поновно рађање Црне Горе из пепела;

– демонстрирали да су изашли из ирационалних, херојских времена и коначно почели да о себи и својој држави размишљају на рационалан и прагматичан начин;

– држављани мале демократске државе;

– баштиници луче слободе, оданости историјском трајању, визији измирења и окупљања завађених братстава и племена, одважности, мудрости, свијести о народним потребама и идеалима, бистрог погледа на вријеме у којем живе, радњи које стварају, обдарености духа и мисли, и надасве храбрости, родољубља и непоколебљивости;

– прошли кроз ратове и страдања, захваљујући сопственој мудрости славом, трајањем и пјесмом овјенчани;

– патриоти, борци за право, част и слободу Црне Горе;

– пружили несебичну помоћ спасењу братског српског народа (откуд братског, када ће се у народној одредници исписати све само не братско);

– у Црној Гори нико није дискриминисан и нико нема више права од другога; о угрожености било које нације, посебно српске, нема ни говора;

– траже да Србија, њена државна власт, њени медији, њени интелектуалци, српска црква односно њен Патријарх и њен Синод, покажу већи степен сензибилитета према независној Црној Гори, према њеним националним и државним атрибутима, према црногорској нацији и према црногорском језику (макар и једно и друго било свежа измишљотина);

–стављени у ратну функцију Србије да бране фронт српске војске па тек онда свој;

– једини у Европи, као наоружан и слободан народ, наоружавали сами себе;

– доминантно већински демократи;

– нису се могли повући са српском војском јер им је основни задатак био спасити српску војску у повлачењу.

Срби – како их виде црногорци:

– преко своје тајне, завјереничке организације раде на деперсонализацији и уништењу Црне Горе;

– агенти црнорукаца… који воде рат против Црне Горе а не Аустроугарске (мада Црна Гора стиже да капитулира пред Аустроугарском, док Срби ту исти Аустроугарску срушише 1918 – ИП);

– онемогућавају доток оружја и хране у Црну Гору;

– изневјерили Црну Гору и 1862. и 1869. и 1882, и 1876, и 1912;

– у рат 1912. ушли тек пошто је Црна Гора ослободила цијело Косово и Метохију;

– атентатом у Сарајеву 1914. официјелна Србија преузела улогу директног изазивача рата. При томе се српски “витешки дух” кроз Гаврила Принципа (1894-1918) потврдио још једном. Док Милош на Косову “уби” цара, овај нови Милош уз Фрања Фердинанда (1863-1914) “уби мајку троје деце”;

– шире пропаганду међу црнорукцима у црногорском генералштабу;

– црнорукачки ударници;

– Крфском декларацијом онемогућили формирање црногорске војске (1917, док је Црна Гора уживала у аустријској окупацији);

– њихова влада организовала анексију Црне Горе;

– исто што и српски окупаторски бајонети;

– исто што и црнорукачки аманет “Уједињење или смрт”;

– у Подгорици 1918. радили су свој нелегални, нелегитимни, антиуставни и противзаконит посао;

–окупирали Црну Гору на пријеваран начин;

– омаловажавају црногорски народ кроз Божићни устанак;

– српски погром и терор;

– “српско” уједињење и ослобођење донијело је црногорцима ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције, економску биједу, подјеле, мржњу, братроубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће;

– сметала им је црногорска прошлост, јер је Црна Гора била слободна, а Србија у вишевјековном ропству и систему окупационе оријенталне деспотије и вазалитета;

– без слободарске вјековне историје и историјских великана;

– имају анексионистички дух;

– асимилатори;

– црногорце разбијали, свађали, дијелили сијајући међу њима антагонизме и злу крв;

– рушили и ружили црногорске ауторитете војвода, ратника, свјештенства, интелектуалаца, привредника и елита извргавајући их руглу, порузи, биједи и проглашавали их издајницима;

– брукали су црногорско име и доводили црногорце да се стиде и одричу својега имена, традиције, обичаја, историје;

– извршили су лингвоцид над црногорским језиком инволвирајући у њега псовку (док црногорци “јебу оца очина” и друге “јебигузе”), редукујући га на арго, сленг, провинцијализам и језик улице;

– изједначавали су црногорце са Циганима;

– преваспитавали су црногорску младост да буде анационална и антицрногорска;

– економски су уништили и уништавали Црну Гору логорима, терором у науци, образовању и васпитању;

– рушили црногорске култове озваниченом политиком етноцида, геноцида и културоцида;

– ширили пропаганду да је Црна Гора пасивна;

– у Српству (пишу га малим словом) не постоји појам чојства;

– наоружани необјашњивом мржњом према Црној Гори;

– заборавили на жртве које је Црна Гора учинила за њих;

– скупили Велику народну скупштину (србског народа у Црној Гори) на један насилнички начин, па и овакав злочин извршен је препадом кукавички;

– бијели терор српских окупационих трупа у Црној Гори само је један од врхова леденог бријега вјековних “српско-црногорских односа”, још од времена када Црне Горе није ни било;

– “весела србадија” није имала јунака “док јој није Бог да Карађорђа” (око 1762-1817), пореклом Брђанина, из Мораче;

– Срби из Војводине Србске (које су Срби из крајева јужно од Дунава и Саве звали “пречани”) то су “тзв. Срби”, односно “такозвани Срби”;

– моћни, кварно амбициозни;

– великосрпски националисти безнадежно сервилни историјским лажима и фалсификатима, патолошкој мржњи свега црногорског;

– измишљају наводну угроженост властите, дакле српске националне заједнице у Црној Гори, трабуњају о асимилаторској политици актуелне власти у Црној Гори, због чега је међународна заједница директно упозоравала да ако не буде усвојен изборни закон кривицу за застој Црне Горе на европском путу сносиће просрпска опозиција;

– просрпска опозиција у Црној Гори жели да Црну Гору врати у неки државни аранжман са Србијом, да поништи све тековине демократске еманципације Црне Горе;

– циљ им је ликвидација Црне Горе и црногораца;

– политичко копрцање просрпске опозиције у црногорском парламенту показује да је њена глава у Београду а ноге у Подгорици, да налоге добија из националистичког дијела сусједне државе која и даље сања велику Србију која ће прогутати Црну Гору;

– праве политичке оргије по Црној Гори;

– “просрпска” опозиција у Црној Гори тражи да се српски језик учини службеним као и црногорски – иако званични подаци казују да је број оних који говоре српским језиком од 2003. до 2011. године пао за двадесет процената а да је “умјесто апсолутне већине из 2003. године, од преко 60 одсто српска језичка заједница која говори српским језиком пала на 30 и нешто одсто. (Друкчије речено: ако је за свега осам година преполовљен број оних који говоре србски – “српска језичка заједница –онда то значи да је актуелна власт у Црној Гори спровела над њом геноцид, да ли биолошки, да ли језички);

– да се одбрани српска црква – у Црној Гори нико не зна од кога, да се заустави асимилација Срба коју нико не види, осим они, или они који имају очи умјесто њих;

– националисти, православни фундаменталисти и шовинисти потпомогнути квазиинтелектуалним, медијским, црквеним структурама, посебно оним са стране, из Београда;

– лију крокодилске сузе због нове политичке реалности и не штеде ни новца ни друге помоћи да своје извођаче радова у Црној Гори држе на инфузији и апаратима за вјештачко дисање;

– политички Срби (пишу их малим словом) у квазисрпским политичким субјектима;

– током Великог рата водили подземни антицрногорски рат са циљном функцијом да Црна Гора нестане;

– атентатом у Сарајеву, “официјелни” Срби преузели улогу директног изазивача рата;

–“српски витешки дух” кроз Гаврила Принципа потврдио се као женоубица;

– цијело вријеме ратних операција воде антицрногорски рат;

– пушке добијене као руску помоћ дају својим “коморџијама” – трећепозивцима, уместо да их проследе црногорским ратницима (окупљеним у Ловћенском одреду, не би ли их они, при капитулацији, уручили Аустријанцима);

– не прослеђују ни помоћ у храни, оружју и муницији коју преко њих шаљу Савезници;

– године 1862. увлаче Црну Гору у рат против Турске а сами у њему не учествују;

– шире анимозитет према црногорцима;

– у току Првог свјетског рата више пута покушали атентат на краља Николу;

– опустошили Црну Гору они а не Аустријанци;

– на Бадњи дан 1916. године, својим подморницама довученим из Врњачке реке, или Ибра, можда и Тимока, “саучествовали” у потапању италијанског брода у Медовском заливу кад је погинуло “више од 350 црногорских добровољаца из реда потоње црногорске одбране” (иако је међу укупно 511 добровољаца, из Црне Горе и Брда било њих 205);

– преварили Француску и у име Црне Горе подигла кредит;

– док су се 1915. године повлачили преко Црне Горе пуцали су на Црногорце и том приликом погинуо је 21 Србин, рањено их је четрдесетак, док су црногорци имали губитке (у множини) од једног мртвог војника;

–бјегунци, издајници и дефетисти;

– у знак захвалности што су их Црногорци спасли 1915. године, три године касније улазе у Црну Гору као окупатори, пријеварно, окупаторски дрско и на подли начин;

– по професији ратни злочинци;

– подземном коалицијом са Француском онемогућили краљу Николи да се победоносно врати у Црну Гору;

– ликвидирали би или проћерали краља Николу да се, неким чудом, вратио у Црну Гору;

– у бици за Цетиње (у време Божићног устанка), помогнути шаком издајника – бијелаша, напали црногорске патриоте, борце за право, част и слободу Црне Горе;

– прећуткују злочине;

– 1918, Црној Гори донијели рат умјесто мира, жандармеријске станице, глад, болести, сиромаштво, репарације, реквизиције, везање у вериге, прогоне, хапшења, паљење 5.000 домова, вјешала, џелате, опсадно стање, казнене експедиције, плаћене убице, легионаре, олош, криминалце, бивше аустроугарске вахмајсторе, најнижи друштвени шљам;

– направили злочине по Црној Гори и у том крвавом рату и терору погинуло је око 10.000 људи;

– настављају злочин сталном негацијом црногораца и антицрногорским специјалним ратом који непрекидно воде;

– у своме речнику имају само папагајске негације;

– опструисали ратну помоћ, клеветали, атентовали, спријечавали извршиоцима државног суверенитета краљу, влади и другим структурама да се врате у Црну Гору;

– имају погани језик, тешке ријечи, клевете и неистине њихово су оружје и једино благо;

– настављају са пропагандом у којој истина о злочину треба да умре како би се кримен заборавио;

– национално политички острашћени, великосрпски, интелектурално(!) радикални, духовно империјалистички, вјерски и фундаменталистички никако да због онога што се зове црногорски” језик одустану од прављења “лесковачке мућкалице” по Црној Гори;

– праве језички етноцид тако што се “у једном часопису објављују текстови једног политичара који исквареним језиком нагрђује српски језик, па је потребно у Србији увести својеврсну цензуру да би се спасила језичка чистота српског простора”;

– спроводе стратегију, нови српски великонационални и великодржавни програм;

– не поштујући друге не поштују ни сами себе;

– не ваљају им не само Црногорци, њихово постојање и све што је црногорско;

– жале за Слободаном Милошевићем (1941-2006) и његовом политиком,

“То је то. Збогом”. А онај пас коме је то црногорствујуће штиво било понуђено, чак и са маслом, липсао је од глади.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: