Црногорско тајкунско предање
1 min read
Пише: Донко Ракочевич
Магазин Форбс је представио листу свјетских богаташа за 2016. годину, на којој се налази и породица бившег премијера Мила Ђукановића, са иметком од 167 милиона долара! Не тако давно, утицајни њемачки недјељник “Шпигл” је Мила Ђукановића поставио на 22. мјесто по богатству међу свјетским државницима, тврдећи за њега да је чак 11 пута богатији од тадашњег америчког предсједника Барака Обаме, иако има десетороструко мању плату.
Но, ако мислите да је то преседан у црногорској историји, грдно се варате. Сем дјелимичног затишја у четири и по деценије комунизма, Црна Гора је кроз читаву своју историју била поприште најстрашније пљачке од стране њених властодржаца.
Још у вријеме владике Петра I Петровића Његоша, један Црногорац је примијетио да су у првим органима државне власти углавном засјели владичини рођаци. Он је владику приупитао: “Одакле су били Христови апостоли?” Када му је владика набројао одакле су апостоли били, овај му је рекао: „Ето видиш, од разнијех мјеста, а ови твоји сви с Његуша.“
– И тадашњим политичким елитама у Црној Гори, идеологије и политички програми били су само покриће за заједништво и солидарност у одбрани веома конкретних материјалних и социјалних интереса. Најбољи начин да се ти интереси одбране и очувају, било је ступање у родбинске или породичне везе – пише историчар Живко Андријашевић.
Први црногорски тајкуни
Но, тек доласком на власт књаза Данила, ствара се права тајкунска организација, налик данашњој. Све трговачке и зеленашке радње преузео је Данилов брат, војвода и предсједник Сената, Мирко Петровић. Бројни њихови рођаци, пријатељи и кумови, почињу да напредују у државној служби и да се нагло богате, што ће кулминацију достићи у вријеме владавине књаза Николе. На ту тему је опсежна истраживања извршио историчар Мирчета Ђуровић, а на основу њих, прије неколико година, писао је и историчар Драгутин Паповић.
Након што је Црна Гора поражена у рату са Турском 1862. године, велике силе су упутиле Црној Гори значајну помоћ у житу. Умјесто да га подијели бројним настрадалим црногорским породицима, војвода Мирко га је присвојио и потом га продавао. Од те зараде је, са својим сином, књазом Николом, 1864. године основао Заложницу црногорску, први новчани завод у Црној Гори.
Највећа отимачина ће услиједити након Берлинског конгреса 1878. године. Пошто је Црна Гора постала независна, заслужне патриоте и првоборци, устаничке и дворске војводе, подијелиле су између себе земљу, куће и радње у новодобијеним областима, постајући тако први црногорски тајкуни.
Књаз Никола је за себе узео најљепша имања, а потом су бирали његови најближи сарадници. Војвода Божо Петровић је своје командовање Јужним фронтом наплатио са 380 рала земље у Никшићу, а књажев таст војвода Петар Вукотић, командант Сјеверне војске, са 218 рала, виноградима и три млина, док је војвода Новица Церовић, четовођа и штабни консултант књаз Николе, добио 174 рала земље! Војвода Машо Врбица, командант црногорске артиљерије, подигао је фабрику сапуна у Бару која је била ослобођена плаћања пореза; док је војвода Марко Миљанов, након рата, имао монопол у трговању крупном стоком.
Борбу за независну Црну Гору најбоље је наплатио пивски војвода Лазар Сочица, који је прије Вељег рата био перјаник са мало имовине, а након рата је успио да за двије деценије стекне 15 млинова и ваљаоница, преко 1.000 грла ситне и крупне стоке и преко 1.500 рала земље. Добро су се окористили и бројни племенски капетани и каснији обласни управитељи, трговци и предузимачи блиски двору и владајућој елити, бројни чиновници и намјештеници.
Лазар Мијушковић, предсједник прве уставне црногорске владе (формиране 1905. године) био је син попа Ђока Мијушковића који је био најмоћнији зеленаш тадашње Црне Горе. Обогатио се приликом подјеле муслиманске земље у Никшићком пољу која је прешла у власништво Црне Горе након 1878. године. Новац који је стекао том приликом, давао је на камату између 100 и 200 одсто, иако је законом било предвиђено да камата не смије прећи 10 одсто. Поп Мијушковић је, међутим, био близак двору и сам припадник државне службе, па је могао да ради шта хоће. Као једном од највећих богаташа тог времена, није му био проблем да сина Лазара пошаље на школовање у Париз.
– Почетком XX вијека богатство црногорских тајкуна се толико нагомилао да су они почели да инвестирају у малобројна црногорска занатска и индустријска предузећа и прве црногорске штедионице и банке. Готово да није било предузећа и банке у којој књаз Никола и његови тајкуни нијесу имали већинско учешће, дионице и друге интересе. На тај начин је земља, привреда, државна управа, па и читава Црна Гора била у рукама неколико породица, које су кројиле судбину огромном проценту сиромашног сељаштва у Црној Гори – записао је историчар Драгутин Паповић.
Пораз хришћанских вриједности
Нигдје у свијету, па ни код нас, бављење политиком не подразумијева претјерано поштење и високу моралну свијест. Ипак, многи се са сјетом сјећају политичара попут Гандија или Менделе, или домаћих Бранка Костића и Ненада Бућина, који су у односу на данашње политичаре изгледају као моралне громаде.
Јавно мњење и цјелокупно друштво полако се навикава на такву понашање својих изабраних представника, па је све више оних којима то не смета. Богаћење и коришћење државне имовине за личне циљеве се подразумијева. Што народна изрека каже: „Тешко је с медом радити, а медом се не сладити“.
Тржишна економија, друштво у транзицији, закон јачега и свакодневна борба за живот, не даје много простора за хришћански морал. Западна политика “штапа и шаргарепе” до сада се показала јачом од традиционалне тврдоглавости, чврсте везаности за понос и друге моралне вриједности које су нас красиле вјековима.
Дио предања о Немањићима каже: “Што бијаху Немањићи стари / цароваше па и преминуше / не трпају на гомиле благо / но градише с њиме задужбине.” Милош Војиновић у “Женидби Душановој”: “Прођ’те ме се, до три шићарџије. Бољег коња од овог не тражим, ни овога умирит не могу. Шта ће мени стотину дуката? На кантар их мјерити не знадем. А бројем их бројити не ум’јем. Шта ће мени рало и волови? Мени није ни отац орао, пак је мене љебом одранио.”
Можда је излишно истицати да нам одговор Милоша Воjиновића пружа вјечни узор како ваља презирати и одбијати све тобож добронамјерне и великодушне понуде трампи наше слободе и суверенитета за “благодети” уласка у Европску унију и НАТО.
Да је среће, нашој елити, ако је тако уопште можемо звати, духовне, моралне и културне вриједности би биле изнад материјалних; а општи, народни, друштвени интерес, изнад личног користољубља. Зато садашње квази-елиту у Црној Гори, мора да замијени елита знања, савјести и одговорности. Надајмо се да ће њу створити макар неко ново, младо покољење, које ће успоставити бољи, хришћански систем вриједности, те да ће будући политичари поштовати поруку која је стајала изнад врата Великог вијећа у Новом Саду, као и у Дубровнику: Obliti privatorum, publika curate! То јест: Заборавите приватно, бавите се јавним пословима!
Извор: Седмица
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Neko ga zove … američki, australijski, kanadski, novozelandski … !????
Samo ga ne zovu english!
Tja …
Na ovim se prostorima govori samo jedan jezik, neko ga zove hrvatski, neko bosanski, neko srpski a mi ga zovemo crnogorski. Struka smatra da nije trebalo uvoditi nova slova, ali to je ipak sveprisutno i u duhu sa onom Vukovom: “Piši kao što govoriš“. Nemam stav o tome jeli to ispravno ili ne, ipak cijenim struku. A i nedostaje mi i znanja o tome, ipak sam ja inženjer i daleko sam od toga.
Nije ispravno i jedno i drugo. Mozda ce biti kad standardizujete podgoricki jezik. Budi precizan: U kojem nasem jeziku?
Ispravno je i jedno i drugo. Šta ćeš kad u našem jeziku ima 2,5 puta manje riječi nego u engleskom, pa često jedna riječ ima dva značenja (doduše sa različitim akcentovanjem). S tobom je teško polemisati zbog vremenske razlike. Kad ti imaš vremena, ovdje moderator odavno spava.
Komlene, ne kaze se hvali kada nesto nedostaje nego fali. Isto tako kad se neko hvali ne kaze se da se „fali“. Ako u medjuvremenu to nijeste standardizovali u „crnogorskom jeziku’, specijalno u ‘podgorickom“.
Može li dragi prijeshjednik Milao da i za mene odvoji po 10-20 eura na računu za struju, da se i ja upišem u te bogatune ka i Blažo? Da se i ja snadjem što bi on reko.
Ako je uopšte smrtan!?
Kako radi, reko bi čovjek, hiljadu će živeti!
Sve je isto samo njega nema a dobro ga milas imitira dako obrsi kao on
Sve ima svoj korjen.
… I korov ima.
Kad korjen zakuči, oba će oka čovjeku da ispanu, prije nego će ga se rastosiljati!
Katiljska je to rabota. Korov u ljude!!!
nije mi jasno koga pitas
Sve ste to lijepo ispričali, ali hvali završetak. Evo deceniju pričate o kupovini glasova tj. o prodaji ličnih karata. Ko su ti vaši glasači koje neko može kupiti za 50 eura? Kakvi su to mentalni sklopovi? Ja u tu priču ne vjerujem jer ne mogu da shvatim da postoje takvi ljudi. Ali vi tvrdite da postoje pa objasnite malo i tu pojavu.
Највећа отимачина ће услиједити након Берлинског конгреса 1878. године.
istorija se ponavlja,samo da se ne ponovi 41 i 45 ponovo,sudeci po nekima rado bi to oni uradili samo da sacuvaju imetak,ali izgleda da su u debeloj svadji izmedju sebe,dako se istrijebe,a o nasledstvu ima vremena ,niko ga nije potrosio ko ga je ovako stekao,o produzenju loze ne treba se brinuti. Imalo je kroz zaliv toliko pustih kuca koje niko domicilan i iole pobozan nebi uzeo da mu se i poklanjaju,medjutim doslo novo vrijem ljudi se ubise za te istrazene kuce,tako je i s ovim gore,gdje su njihove dinastije danas,ako i koga ima sto nije iskljuceno prosao je tezak put ,a nije ovome jos karj
Istinito i ljekovito.
Duboki su korjeni. Nasi tajkuni u proslosti kao i ovi sadasnji su bili razbojnici, nemilosrdn i nezasiti. To nam je bila i ostala elita.
Slusao sam od svojih predaka, koliko su Petrovici, kralj Nikola isli daleko, posto su postojale neke sportske igre, nikome ko je bio bolji od Petrovica nije dozvoljavao da se takmici, a kamoli sta drugo. Ko mu je smetao bio je progonjen, a mnogi i likvidirani. Primjer brigadira Blaza Boskovica. Svi su znali, a cutali, kao sto i danas cute.
Vojvode i serdari su zivjeli kao stocari i zemljoradnici u kolibama uz ognjiste. Poneki je imao zidanu kucu. Isli su u ratove i ginuli. Cesto cijele porodice. Za koga?
Kralj se baskario po dvorovima, koji su i danas olicenje luksuza. Imao je vilu u Carigradu koju su mu Turci poklonili. Mnogo se bio zanio i nekome se to nije svidjelo.
I danas je slicno.
Срећом Србија и остале српске земље још имају људи од соја – што се не би дало
рећи за добар део Запада. Не треба сметнути с ума да је аријска традиција од
одличника одвајкада захтевала телесни, духовни и карактерни склад. Тако се у
опису савршеног брамина иде до најситнијих телесних појединости, док су и
Хелени у лепоти тражили врлину. И површни поглед, међутим, на београдске
“борце за људска права” крајње је поразан. Јер, изгледом тешко могу поткрепити
претензије на врлину: безбројне брадавице и младежи, цинични и искривљени
осмеси, говорне мане, чудна гестикулација и погрешно наглашен српски, уз
љигавост у сусрету са странцима и надменост наспрам својих нису одлике соја до
лошег. О млохавости, дебљини, неуредности, или пак ситноћи, неразвијености или
несоју већине представника такозваног “невладиног сектора” није потребно ни
говорити. Ружноћа нашег владајућег олоша очигледна је, као и лепота оног дела
српског народа који се не појављује на екрану већ по кућама, црквеним саборима,
или на фронту.
Јер, над лепотом чак београдског корзоа донедавно су се чудили и многи српски
непријатељи, док су мекоћа и облост данашњих наших мушкараца такође свима на
увид. Сој наиме не може цветати где се не цени, или вреди колико несој. У земљи
где се девојке спарују са старцима ради новца, успеха и моћи, где бездушне жене
воде телевизијске емисије и пишу зле књиге и колумне, где тајни полицајци
обављају државне и јавне послове а штампа подучава омладину, љубавнике и
супружнике превари, естетској хиругији, маскирној шминки, каћиперској моди и
мимикријском понашању, говора о племству заиста не може бити. Јер, никаква
технологија не може заменити лепоту стечену рођењем или аскезом; без љубави
нема слободе, а мимо једног и другог нити ичег вредног борбе. Зато је, вероватно,
толика повика на рат, нарочито одбрамбени: да је међу Србима Људи као некад,
наши душмани би стрепели бар колико ирски, баскијски, или палестински
Све то, међутим, још није непоправљиво: у народу у коме се и данас могу видети
хиљаде високих, правих, кошчатих и снажних мушкараца, чистог погледа и јасне,
мада подругљиве мисли, и још више витких, снажних и честитих жена, Соја има
мада непризнатог. У других, нажалост, као да га више нема: задригли руски
бизнисмени или утањили западни хомосексуалци нису племство, мимо свег свог
новца и моћи. Стога, нашим младим људима ваља пружити макар једно десетлеће
школе засноване на штиву по вредности а не морално-политичкој подобности, и
градиву достојном једног крајишког, правдољубивог, истинољубивог, и лепоте
гладног народа. Јер марјани Новог Доба имаће посла за еоне, не столећа. “Од
гована се пита не прави”, кажу Срби уз смех, те ни од праунука северњачких
људождера не вреди очекивати да обаве што су, досада, могли једино потомци
горштака са Памира, Хиндукуша, Кавказа или Динаре. Нема соја без провере, ни
провере без тешкоћа; у добру, заиста, није лако добар бити већ се на муци познају
јунаци, кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати.
А ко то може боље од Срба, заточника Бога Правде, Истине и Љубави – то јест,
љубавника Слободе, у Царству Мрака, Зла, и Смрти?
ВРЕМЕКАЗ:
О СОЈУ, Момчило Селић
У српској Црној Гори одличја су се зато износила пред строј, а најстарији угледник
викао: Нека изађе ко га је заслужио! И обично се тада јављао један племеник и
примао орден на груди, знајући своју вредност, признату и од осталих. Од рођења
заједно у игри, биткама, муци, глади, и похарама, ратници се међусобно нису дали
лагати. За лаж се ступало у двобој пред војском – победник би собом предочавао
Истину, попут марјана од искони. Није се међу људима могао дичити несој, нити
изнуђеним или купљеним гласовима приграбити што му не припада – била то слава
гуслара од соја, или памтише, или судије, или војводе од успеха. Кућа је рађала
Људе а они су градили Кућу; син је наслеђивао оца, а обојица пазили да не
обрукају Кућу. Да није било свести о Соју можда би многи војник утекао с бојног
поља, или се другде показао нечасним, недостатним, или ништачовеком, но је
потомству ваљало даровати угледа, бар колико од предака наслеђеног.
Аристократија, наиме, јесте једини начин да се влада без тираније.
“Племенска освета душе нема!” каже стара васојевићка изрека; у овом случају,
племе је цео српски народ а злотвори се сваким даном разоткривају све више.
У Времену Откровења, наиме, цела “демократска” ујдурма престала је да залуђује и
малограђане, јер су и они уочили пресвлаку комуниста у разне странке, невладине
организације, и групе за притисак – истоветне, безбожничке памети као у њихових
старих, у доба најгорих “левих скретања” 1941-1956. године.
Шта има Срби да очекују од “демократије”, која је и Периклову Атину довела до
пропасти за неколико деценија? Без Соја и владавине најбољих – без аристократије
– нећемо проћи ништа боље него Руси. Владавина руље и странаца је некада моћну
Русију свела на готово исти број душа као пред Први рат, док је Француза и
Енглеза данас двапут више. Сведочанства Ивана Иљина и других руских
боготражитеља својом узвишеношћу бацају гадну сенку на данашње батргање за
опстанак. “Демократија” добра зеленашима, фарисејима, и чиновницима да нас
подјарме користећи се новцем, преваром и подлошћу – а пре свега презиром и
мржњом према већинском становништву било Србије, било Русије, било Немачке
или Америке – не може се оправдати никаквим идеологијама, нити флоскулам