Црногорска драма у америчком Сенату
1 min read
Пише: Небојша Поповић
Познато је да Црногорци понекад имају мегаломанску представу о себи и сопственој важности. Е, па — ова представа постаје реалност. Управо ће однос нове америчке администрације према пријему Црне Горе у НАТО бити први озбиљан тест будућих америчко-руских односа и први конкретан сигнал Москви шта уистину може да очекује од Трампа. Сага поводом увлачења Црне Горе у НАТО још увијек траје. И поред невиђеног притиска и инсистирања НАТО бирократије са обе стране Атлантика да се протокол о приступању Црне Горе Алијанси на брзину ратификује још за мандата Обамине администрације, на сједници америчког Сената одржаној у суботу то се ипак није догодило.
Да је нервоза заиста присутна код НАТО елита најбоље свједоче изјаве Бена Кардина, водећег сенатора демократа у спољнополитичком одбору САД и иницијатора ратификације у Сенату, који је био веома заинтересован да се споразум потпише прије доласка нове администрације. „Био сам у прилици да се сретнем са многима представницима чланица НАТО-а, а да будем искрен, акција САД биће најважнија, и битно је да то јасно саопштимо. Ако то сада не учинимо, то неће бити могуће до наредне седнице Конгреса, када ћемо имати нову администрацију. Зато сматрам да је важно да тај процес окончамо сада“, инсистирао је Кардин обраћајући се Сенату у суботу, у покушају да убиједи колеге да парафирају споразум. Док данас, након првог неуспјелог покушаја, исти Кардин позива водеће чланове Сената да у јануару ратификују Протокол о приступању Црне Горе Алијанси и тиме, како каже, „црногорски пут у НАТО учине загарантованим“, што ипак говори да црногорски пут за НАТО у овом тренутку није завршена и „загарантована“ ствар. Да је журба веома велика такође је недавно примијетио и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, који је казао да „постоје грозничави покушаји да се Црна Гора увуче у НАТО“, и уз то додао да је, изгледа, „по свему судећи, циљ да Црна Гора постане чланица НАТО прије окончања мандата Барака Обаме“.
А атмосфера ургентности ратификације споразума са Црном Гором огледала се и у чињеници да у америчком Сенату није била предвиђена расправа, већ се гласању приступило одмах. Управо ова околност би иронијом судбине могла бити пресудна ако којим случајем Црна Гора на концу избјегне НАТО судбину. Наиме, амерички закони налажу да се за парафирање свих међународних уговора у Сенату мора обезбиједити двотрећинска већина, сем у случајевима када услед недостатка времена расправа није могућа, па се споразуми по закону усвајају акламацијом, односно — једногласно. Све околности јасно упућују на то да би Сенат у случају обављене расправе о приступању Црне Горе НАТО-у у актуелном сазиву комотно двотрећинском већином затворио то питање. Али како се услед толике „хитности“ расправа заобишла, чак и само један глас против био је довољан да блокира једногласну одлуку. И шта се онда десило? Па оно што се десило најбоље описује ожалошћена објава на Твитеру извршног потпредсједника Атлантског савјета САД Дејмона Вилсона, који је саопштио да су два сенатора, Ренд Пол и Мајк Ли, обојица случајно Трампови републиканци, засад блокирала ратификацију са Црном Гором.
Тачно је, огромна већина сенатора је у суботу гласала за улазак Црне Горе у НАТО, тако да постоји, благо речено, реална могућност да то буде учињено већ у јануару. Међутим, оно што је такође тачно је да ће нови сазив, који ће одлучивати о овом питању, бити битно другачији у односу на претходни. Наиме, лондонски „Гардијан“ је већ писао да лидер републиканске већине у Сенату Мич Маконел није био посвећен стављању на дневни ред протокола о приступању Црне Горе НАТО-у, нагласивши тада да се у Вашингтону одиграва права драма иза затворених врата у вези са одлуком да се подржи чланство Црне Горе. Разлог је, како је истакао „Гардијан“, тај што републиканска већина, посебно након избора републиканца Доналда Трампа за предсједника САД, не жели даље да провоцира односе са Русијом, дајући подршку чланству Црне Горе у Алијанси, упркос позивима са бројних адреса да Америка обави ратификацију прије него што Трамп ступи на предсједничку функцију. А зебња НАТО бирократије око понашања будуће америчке администрације засигурно није умањена ни након објаве да ће нови амерички државни секретар бити Рекс Тилертсон, директор „Ексон мобајла“, којег медији држе за врло блиског пријатеља руског председника Владимира Путина. Да ли је такав избор Доналда Трампа за практично другог човјека САД већ озбиљан сигнал Москви о будућем понашању Вашингтона?
„Амерички предсједник јавно говори у корист нормализације америчко-руских односа. Не можемо да не подржимо то. Наравно, ми смо спремни да урадимо наш дио“, јасан је био данас предсједник Руске Федерације Владимир Путин. Да ли ће тако и бити сазнаће се врло ускоро. Можда одмах након новогодишњих празника. Познато је да Црногорци понекад имају ту мегаломанску представу о себи и сопственој важности. Е па, у овом случају, ова представа постаје реалност. Управо ће однос нове америчке администрације према пријему Црне Горе у НАТО бити први озбиљан тест будућих америчко-руских односа и први конкретан сигнал Москви шта уистину може да очекује од Трампа. Но, једно је сасвим сигурно. Ако којим случајем Трампова администрација на било који начин заустави улазак Црне Горе у Алијансу, то ће бити и дефинитивни крај Ђукановићеве политичке каријере. За разлику од лажног државног удара који је наводно „режирала“ Москва, то би већ за црногорски режим био истински државни удар. И то право из Вашингтона.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Боже, НАТО се клима, а они размишљају да ли ће Црна Гора да уђе? Ваљда је битније да ли ће САД да изађе, него да ли ће Црна Гора да уђе? Исто и за ЕУ.
Овде време спорије пролази. Радује ме што ће Судњи дан да дође тринаест дана касније, али волео би да с политичким промишљањима не каскамо толико.
U pravu si Komlene, u Senatu sjede ozbiljni ljudi koji dobro rasudjuju i razmisljaju. No ima samo jedna sitnica. Oni se nece dogovarati sa Milom nego sa Putinom.
Mnogo smo mali da odlucujemo, mozemo da posluzimo kad su igre velikih u pitanju.
Ili će se dogovoriti: “Još samo Crna Gora i nema više proširenja Nato pakta“. To je najrealnija opcija, i ranije je saopštavano da se ne očekuju nova proširenja u sledećih 20-ak godina jer novih kandidata koji ispunjavaju uslove nema ni na vidiku. Mi ćemo se provući na mala vrata i sreća što je Đukanović na vrijeme završio taj posao, sada bi bilo kasno. Senat može samo da oteže stavljanje te tačke na dnevni red, ali kada dođe na red sve će glatko proći. A ne vjerujem ni da će se otezati, ne predsjedava tamo neki Krivokapić već ozbiljni ljudi.
Kako reče „Kum“, sa prijateljima trebaš biti blizak, a sa neprijateljima još bliži
DOBROSUSJEDSKI GENOCID
Naš komšija Milo Đukanović
KRVAVE RUKE “PRAGMATIČNOG” PREMIJERA
Prošle je nedjelje Sarajevo posjetio premijer Crne Gore MILO ĐUKANOVIĆ kojom je prilikom dočekan sa najvećim državničkim i protokolarnim dignitetom; cjelokupan sarajevski medijski i politički establishmant utrkivao se u slikanju i druženju sa prvim čovjekom susjedne države; naša novinarka podsjeća na odgovornost Đukanovića tokom krvavih ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini
Milo Đukanović: “Hrvatska i BiH su nam nametnule rat i zato ćemo morati ići do kraja”
Nakon razlaza sa balkanskim kasapinom Slobodanom Miloševićem (kraj 1997.) Milo Đukanović kreće sa politikom pomirenja u cijelom regionu. Tako osvaja srca i onih najokorjelijih protivnika u Crnoj Gori, Sandžaku, Hrvatskoj ali i u Bosni i Hercegovini, kada mu počinju zaboravljati ratnohuškačku, zločinačku i progoniteljsku politiku koju je odano provodio za Miloševićeve velikosrpske ciljeve.
“Ne može se izdavati vojsci naređenje da zauzme granice, a da se ne puca ili puca u vazduh, kada naoružani građani do tih granica na svakom koraku pucaju ne u vazduh nego pravo u glavu te vojske. Ne može se komandovati pođi, stani, vrati se, uđi u kasarnu, izađi iz nje. To je neozbiljno i neodgovorno. Uz to, dio SIV-a je u ostavci, pardon izdajstvu, a i žrtve su pale. Sve je to samo kap, zbog koje Savezno izvršno vijeće Anta Markovića, mora glavom bez obzira napustiti svoju funkciju”. Tako je govorio Milo Đukanović u predvečerje jugoslovenske tragedije, u julu 1991. godine – Armija da izađe iz kasarni i da puca, a Ante Marković, čije su reforme bile jedina nada, da odstupi.
Crnogorska vlast na čelu sa Milom Đukanovićem 1991. godine aktivno je, zajedno s bivšom JNA, sudjelovala u pripremi i provedbi agresije na dubrovačko područje. Tadašnji predsjednik Crne Gore Momir Bulatović potpisao je ukaz kojim se na dubrovačko ratište šalju crnogorski rezervisti Tadašnji premijer Milo Đukanović je zajedno sa Bulatovićem obilazio crnogorske jedinice stacionirane oko Dubrovnika, hrabrio ih, podizao moral i najavljivao brzu pobjedu. Tim osvajačkim pohodom, Crna Gora je, kako je tada govorio Đukanović, trebala dobiti “pravedniju granicu od ove sadašnje koju su crtali priučeni boljševički kartografi”.
IZVOZ REZERVISTA
Godinu dana kasnije crnogorski dobrovoljci stigli u Hercegovinu kako bi pomogli ratnoj falangi Radovana Karadžića, koji je u Crnoj Gori vidio garanta opstanka Hercegovine u Jugoslaviji. Cilj crnogorske agresije na BiH bio je da se srpsko-crnogorska granica pomakne do Neretve. Glavni ideolog “mladog crnogorskog rukovodstva” Milo Đukanović podržavao je to osvajanje ističući da je u pitanju “rat za mir”.
Na zasjedanjima Skupštine Crne Gore crnogorsko rukovodstvo držalo je vatrene i ratnohuškačke govore. Đukanović, koji danas besramno tvrdi da Crna Gora nije ratovala, u to vrijeme izjavio je: “Ne može se mahati s grančicama mira dok se srpski narod kolje, masakrira, siluje, dok im se pale kuće i uništavaju imanja samo zato što su Srbi. Rat se ne dobiva dezeterstvom već mobilizacijom”.
Crnogorski rezervisti su tokom rata u BiH učestvovali u masovnim ubistvima, silovanjima, paljenjima, rušenjima i pljačkanjima nekoliko hercegovačkih opština. Opštine Ravno se među prvima našla na udaru jedinica rezervista u cilju stvaranja taktičkih pretpostavki za izvođenje ratnih operacija prema Dubrovniku. Uslijedilo je razaranje i pustošenje Stoca, Čapljine, Mostara. Crnogorske pijane legije su potpuno uništile Ravno, šteta koja je počinjena u ovom mjestu procjenjuje se na 100 miliona eura. Crnogorski rezervisti su u Hercegovini rušili, palili u ubijali sve što je bošnjačko i hrvatsko.
Đukanović je u to vrijeme sasvim otvoreno razmišljao o „ispunjavnaju istorijskog duga i obaveze“, pripajanju pojedinih djelova BiH Crnoj Gori. Proširenje Crne Gore Hercegovinom bila je i tema jednog od kongresa Đukanovićevog DPS-a. Iz Crne Gore prema Hercegovini nisu odlazili samo humanitarni konvoji nego i kamioni sa oružjem u cilju naoružavanja i organizovanja srpskog stanovništva. U to vrijeme u Crnoj Gori se pjevala himna: “Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva”.
Nekoliko godina kasnije, Momir Bulatović je u beogradskoj štampi pokušao opravdati postupke tadašnjeg crnogorskog rukovodstva tvrdnjama da ga je Veljko Kadijević zapravo “obmanuo”. Prema njegovom pojašnjenju, Kadijević mu je iznio, kako se kasnije pokazalo, neistinite podatke o tome da “trideset hiljada ustaša samo što nije napalo Crnu Goru”. Pod dojmom tih riječi, Bulatović, tadašnji predsjednik Crne Gore, je, kaže, potpisao dokumente o mobilizaciji i slanju crnogorskih rezervista u pohod na dubrovačko područje.
Nema nikakve sumnje da je napad na Hrvatsku isplanirao vrh Jugoslavije, Srbije i Crne Gore u kojem je ključnu ulogu imao tadašnji i sadašnji premijer Milo Đukanović. On je u svojim ratnohuškačkim govorima isticao da je odlazak u rat visokomoralan čin. Time je bitno uticao da pohod Crnogoraca na Dubrovnik i Hercegovinu bude masovan. Đukanović danas, međutim, lažno tvrdi da Crna Gora nije bila agresor na Bosnu i Hercegovinu. Đukanović je, podsjetimo, bio premijer Crne Gore 1991.godine i član Vrhovnog savjeta odbrane Jugoslavije i na njegov prijedlog Predsjedništvo Crne Gore donosilo je odluke o napadu na Hrvatsku i BiH. Predsjednik Crne Gore Momir Bulatović potpisao je 1.oktobra 1991. da se “izvrši mobilizacija posebne jedinice milicije, jačine ojačane pješadijske čete, sa zadatkom izvršavanja borbenih zadataka oružanih snaga u ratnom sukobu između Crne Gore i Republike Hrvatske”. Crnogorski teritorijalci i dobrovoljci koji su poharali Konavle dobili su vojne knjižice u kojima je službena vlast Crne Gore upisala da su četiri mjeseca ratovali na teritoriju Hrvatske. Isto tako je bilo i sa dobrovoljcima koji su u Hercegovini rušili, palili i ubijali.
HRVATI SU NAS NAPALI
Na sjednici Predsjedništva i Vlade Crne Gore Đukanović je kazao: “Nametnuti rat ćemo dobiti, baš kao što smo takve protivnike kao što su oni pobjeđivali tokom čitave naše istorije. Samo ovog puta ćemo ih pobijediti i završiti zajednički život sa njima, nadam se za sva vremena… a nadam se da će se u toj diobi i formirati i nove državne zajednice u kojima ćemo živjeti, granice sa Hrvatskom povući mnogo pravednije i logičnije nego što su to uradili priučeni boljševički kartografi čiji je izgleda jedini cilj bio da nad Crnom Gorom u dijelu Boke ostane hrvatsko starateljstvo”.
Istina, Đukanović je rijetko u svojim govorima govorio o istrebljenju Bošnjaka, jedan od razloga je i taj što je njegova sestra Ana udata za Bošnjaka Mehmeda Kolarevića. Međutim, Đukanović je neposredno, po komandnoj i svako drugoj odgovornosti, učestvovao u njihovom istrebljenju.
Tako je u maju 1992. godine, prije 16 godina, kada je otpočela srpsko-crnogorska agresija na Bosnu i Hercegovinu, više stotina Bošnjaka sa ratom zahvaćenog područja, u pokušaju da spasi svoje živote, potražilo utočište kod rođaka i prijatelja u Crnoj Gori. Mnogi od njih nisu ni pretpostavljali da će im to biti posljednji izbjeglički i prognanički “izlet”. Jer nekoliko dana nakon ulaska u Crnu Goru crnogorska policija ih je pohvatala i predala Karadžićevim koljačima
Dvojac Đukanović-Marović najodgovorniji je za planirano hapšenje i deportaciju više od stotinu Bošnjaka, a koje je sproveo MUP CG. Svi su predati Vojsci RS-a. Pouzdano se zna da je 86 Bošnjaka na najzvjerskiji način mučeno i likvidirano. Za većinu njih se ni danas ništa ne zna, a crnogorski sudovi su već donijeli nekoliko sudskih rješenja o odšteti članovima familija za neke od tih izbjeglica za koje postoje podaci i svjedoci šta se s njima dogodilo.
Prema zvaničnim dokumentima, odgovoru na poslaničko pitanje bivšeg ministra policije Nikole Pejakovića, na teritoriji Crne Gore u proljeća 1992. godine uhapšeno je i deportovano 110 izbjeglica iz Bosne i Hercegovine. Trinaest godina nakon zločina, pronađeni su i identifikovani posmrtni ostaci osmorice deportovanih izbjeglica, a 73 se vode kao nestali. Dakle, 81 Bošnjak odveden s crnogorske teritorije nije preživio. Za počinjeni zločin nad bosanskohercegovačkm izbjeglicama niko do sada nije odgovarao. Utvrđeno je da su na crnogorskoj teritoriji ubijene dvije tročlane porodice – Klapuh i Avdagić, izbjeglice iz Foče.
ĐUKANOVIĆ I KARADŽIĆ
Bivši načelnik CB-a Bar Branko Bujić, jedan od osumnjičenih da je učestvujući u deportaciji izbjeglica muslimanske vjeroispovijesti iz Crne Gore počinio krivično djelo „ratni zločin protiv civilnog stanovništva“, izjavio je da će se na sudu lako odbraniti jer je samo sprovodio odluke tadašnjeg premijera Mila Đukanovića.
“To je sramno da se takve stvari povezuju sa bilo kojim od nas, čak nam se objavljuju fotografije, kao da smo kriminalci. Ja ću se na sudu lako odbraniti. Odgovore na ta pitanja treba potražiti od Mila Đukanovića, koji je bio premijer u vrijeme deportacije. Ja sam u to vrijeme samo sprovodio njegove odluke”, kazao je Bujić.
Tragovi o broju deportiranih izbjeglica zasigurno postoje u crnogorskom MUP-u, a donedavno su postojali i u crnogorskom Parlamentu. Naime, bivši sekretar Parlamenta Milan Radović otkrio je da su skupštinski materijali o počinjenim zločinima, ne slučajno naravno, 2004. godine proglašeni „bezvrijednima“ i uništeni. U tim su materijalima bili podaci o izbjeglicama, datumi njihova deportiranja, kao i imena policajaca iz Republike Srpske koji su ih preuzeli od crnogorskih policajaca.
Unatoč uništavanju važnih skupštinskih materijala o zločinima koji su uglavnom počinjeni u junu 1992. godine, što, tvrde bolje upućeni, nimalo ne čudi jer se taj slučaj sustavno zataškava već 16 godina, o zločinu i mimo institucija crnogorske države ipak postoje nepobitni dokazi, uključujući i brojne svjedoke, među kojima su i neki bivši poslanici crnogorskog Parlamenta, odnosno članovi višestranačke parlamentarne Komisije koja je formirana u julu 1992. godine i čija je zadaća bila ispitati sve činjenice o nezakonitim hapšenjima i deportiranjima bosanskohercegovačkih izbjeglica.
Međutim, indikativno je da su, pored uništenih skupštinskih dokumenata koji ukazuju na odgovornost crnogorskog vrha u zločinima počinjenim u BiH, opustošene i sve arhive u kojima su bili pohranjeni Đukanovićevi govori s početka devedesetih. Naime, audio arhiva u TV CG je u tolikoj mjeri oštećena da je potpuno neupotrebljiva. Isti slučaj je i sa štampanim medijima, naime u Crnoj Gori ne postoji press kliping sa Đukanovićevim ratnohuškačkim izjavama. Iz straha da takvi materijali ne budu upotrijebljeni protiv aktuelnog premijera Crne Gore od strane Haškog tribunala, sve arhive su, po nalogu Đukanovića, uništene.
U vrijeme hapšenja, zlostavljanja i deportovanja bosanskohercegovačkih izbjeglica predsjednik Crne Gore bio je Momir Bulatović. Za sve zasluge Radovan Karadžić ga je, na svečanoj sjednici Skupštine Republike Srpske, održanoj 9. januara 1994. godine, odlikovao Ordenom Nemanjića.
SAM SVOJ MAJSTOR
U posljednjih nekoliko godina, posebno od referenduma i proglašenja nezavisnosti Crne Gore (maj 2006), Đukanović je u nekoliko navrata preko raznih “kanala” pokušao da se nametne bošnjačkim političarima da ga pozovu u zvaničnu posjetu BiH. Od posjete nije bilo ništa. Međutim, Đukanović se dosjetio da preko Zdravka Šurlana i Internacionalne lige humanista dobije “Nagradu za mir”. To je Đukanoviću, između ostaloga, bilo potrebno kao alibi da bi posjetio BiH i Memorijalni centar Potočari u Srebrenici.
Kako su proteklih godina propale sve “bošnjačke veze” da zvanično posjeti BiH, Đukanović je potegao “srpsku vezu”. Prije dva mjeseca predsjedavajući Vijeća ministara BiH Nikola Špirić uputio je Đukanoviću pismo u kojem ga poziva u službenu posjetu Bosni i Hercegovini, kako bi “BiH i Crna Gora pokrenule niz aktivnosti na planu ekonomske saradnje i ostvarivanju zaštite interesa građana u dvije zemlje”.
Đukanovićevoj posjeti prethodili su (krajem juna) “Dani Podgorice u Sarajevu”, koje je, kako saznajemo, inicirao sam Đukanović. Tom prilikom gradonačelnik Podgorice obećao je donaciju od 30.000 eura za obnovu sarajevske Vijećnice. Upućeni smatraju da su Đukanovićeve “akcije” prema Sarajevu organizovane kako bi se skinuli ratni grijesi sa ovog nesumnjivo najbogatijeg Crnogorca, čija se imovina procjenjuje na deset miliona eura.
Đukanović je tokom prošlonedjeljne i prve poslijeratne posjete Sarajevu počeo da gradi nova prijateljstva u BiH. Sarajevskim novokomponovanim biznismenima koji su se na večeri u “Golf klubu” gurali da mu budu što bliže nije ni na pamet palo da ga pitaju zbog čega je Đukanović na Sarajevo slao svoje rezerviste, takozvane “vikend četnike”. Također se niko nije usudio uvaženog gosta pitati za 86 nedužnih Bošnjaka koji su iz Crne Gore poslani u smrt. Uz iće, piće i pjesmu Hanke Paldum, Halida Bešlića i Semira Cerića Koketa, sarajevski biznismeni, medijski mešetari i sličan polusvijet su svojim dodvoravanjem pokušali skinuti odgovornost s crnogosrkog premijera koji je planski i sistematski pokušao Crnu Goru proširiti do Neretve!
Tako je govorio Milo Đukanović
ZBOG HRVATA SAM ZAMRZIO ŠAH
“Pohod na Dubrovnik je svrsishodan i svako suprotno stanovište je izdajničko.” (1991.)
”Šah sam omrznuo od njih i njihovog podaništva šahovnici i mladoj demokratiji tipa kalašnjikov.” (1991.)
”Sve opozicione separatističke stranke u Crnoj Gori nas optužuju da smo vodili besmisleni rat, a ni jedna za to nema argumente. A argument je da nam je rat bio nametnut, bili smo napadnuti od strane hrvatske vojske.” (1991.)
”Hrvatska vlast je po svaku cijenu željela rat, i ima ga.” (1991.)
„Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fašističke snage u Hrvatskoj i Sloveniji pokušavaju da unište sve ono što je stvoreno od 1945. godine do sada. Ponosan sam da u ovim istorijskim trenucima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije.“ (1992.)
Politiku agresivnog antikomunizma i gotovo patološke srbofobije nudi Savez reformskih snaga Jugoslavije. Iza nevještih reformskih maski, lako je prepoznati protagoniste bivše, od naroda odbačene politike, nekoliko mladih, nezadovoljnih vlastohljebnika, šačicu crnogorskih nacionalista, šačici suludih islamskih fundamentalista i albanskih separatista, koji svom narodu nude mržnju.“ (1990.)
„Tek ću da budem bogat kada budem prestao da se bavim politikom. (1996.)
„Ponosni smo na srpsko porijeklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda. Zato i vjerujemo u zajedničku budućnost i prosperitet.”(1991.)
Što se tiče straha od Srbije, time pokušava politički manipulisati jedan broj ljudi, nasljednika ustašoidne politike Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije, politike razbratništva sa srpskim narodom. U svojoj zaslijepljenosti mržnjom, oni izmišljaju etnogenetske teorije o tome da smo iz Male Azije, pričaju kako je naše pismo latinično a vjera nam katolička… I to sve s namjerom da dokažu našu autohtonost i posebnost u odnosu na Srbe.“ (1990.)
Crna Gora je opstala kao ostrvo slobode kada su drugi bili porobljeni, pa zašto sada ne bi mogla opstati kao ostrvo komunizma.“ (1991.)
„Svaki pametan Crnogorac i svaki pošten čovjek u ovoj zemlji sa prezirom pominje ime izdajnika Jevreme Brkovića, koji je iz lične sujete izdao svoj narod i sada daje antijugoslovenske izjave po Zagrebu, dok ustaše, ponovo kao 1941. godine, krvave svoje kame na nemoćnim srpskim civilima.„ (1992.)
„Od svega najviše mrzim četnike, ustaše i stopostotne Crnogorce!“ (1992.)
Milo, jedna karijera
MODERNI NJEGOŠ ZA POČETNIKE
Milo Đukanović rođen je 15. februara 1962. godine u Nikšiću. Završio je Ekonomski fakultet u Podgorici. Za predsjednika Vlade izabran je 15. februara 1991. godine, na svoj 29. rođendan. Bio je najmlađi premijer u Evropi. Ova vlada nije imala ministra finansija.Time se bavio Đukanović, uz pomoć tadašnjeg predsjednika Momira Bulatovića, a pod strogim nadzorom Beograda. Rat, sankcije, šverc, hiperinflacija i piramidalne štedionice obilježili su mandat prve Đukanovićeve vlade.
Dužnost predsjednika Vlade obavljao je uzastopno u tri mandata, do 1998. godine. Petnaestog januara 1998. godine, stupio je na dužnost predsjednika Republike CG, nakon što je 19. oktobra 1997. godine pobijedio na izborima za predsjednika Republike. Za predsjednika Demokratske partije socijalista Crne Gore (DPS) izabran je u oktobru 1998. godine.
Kao lider “Demokratske koalicije za evropsku Crnu Goru “, koja je pobijedila na parlamentarnim izborima održanim u okrobru 2002. godine, Đukanović je predložen za mandatara za sastav Vlade Crne Gore. Za predsjednika Vlade izabran je 8. januara 2003. godine.
Bio je lider Bloka za nezavisnu Crnu Goru. Pod njegovim vođstvom građani Crne Gore su na referendumu održanom 21. maja 2006. godine donijeli historijsku odluku o obnovi crnogorske nezavisnosti.
Na izborima održanim 10. septembra 2006. godine Koalicija za Evropsku Crnu Goru – Milo Đukanović – DPS SDP osvojila je apsolutnu pobjedu. Nakon što je obnovom državne nezavisnosti i međunarodnog suvereniteta Crna Gora ostvarila najkrupniji politički cilj i nakon što su, ubjedljivom pobjedom demokratskih i proevropskih snaga na septembarskim izborima, učvršćeni temelji nezavisne Crne Gore, crnogorski premijer Milo Đukanović, početkom oktobra 2006. godine, donio je odluku da se povuče sa najviših državnih funkcija, “odlučan da se posveti biznisu”. U sjenci nezavisnosti ostale su brojne privatizacione i privredne afere. Nakon dvogodišnjeg odmora, za predsjednika Vlade peti put je izabran krajem februara 2008. godine i time postao čovjek sa najdužim stažom premijera u Evropi!