Црња и Гора: Распопи на дјелу (8. дио)

Пише: Мишо Вујовић

Тих година (1965–66) Теолошки факултет почиње да улази у жижу интелектуалних догађаја у Београду. Имали смо отворене трибине ’Под липом’ у улици Краља Петра.

Дедејић се нигде није појављивао, једноставно није учествовао у јавном животу факултета, није излазио чак ни на испите. Интересантно је да је веома слабо знао црквенословенски. Једном је муцао читајући 50. Псалм који је напамет морао да зна сваки ученик другог разреда Богословије.

Једино је јавно полагао ’Пастирско богословље’ код свог ’ментора’ Чеда Драшковића. Додуше, не може се рећи ни да се примећивао његов субверзивни рад“, прича један од тадашњих студената Богословског факултета, уз опаску да је Мираш Дедејић био под заштитом декана Чеда Драшковића.
Први „практични“ рад Дедејић је имао у Архиву Српске Патријаршије. У периоду од 27. децембра 1968. до 1. априла 1969. „сређивао“ је одељење аналитике – „разврставајући документа по структури“.

Судећи по овако поверљивом задатку очито да је био сматран за поузданог и перспективног оперативца, што је потврдио непосредно након дипломирања, на „ватреном крштењу“ у Манастиру Острог где је успео, недвосмислено по задатку, за кратко време да растури Монашку школу, установу која је у рекордном року постала трн у оку увек будних „чувара цркве“.

Само неколико дана након положеног последњег испита на факултету, 24. октобра 1969, овај ревносни школарац шаље молбу митрополиту црногорско- -приморском Данилу (Дајковићу) у којој тражи благослов и препоруку Светом Синоду за постављење на место наставника у монашкој школи у Острогу. Непуну недељу дана касније, 29. октобра 1969, у писму Светом Архијерејском Синоду, уз приложену молбу М. Д., митрополит Данило одговара, суптилним дипломатским тоном, покушавајући да штету учини што мањом:
„Достављамо предњу молбу и молимо, ако има празних мјеста да се молилац постави за суплента једне од наших црквених школа. Молиоца познајемо и мислимо да би одговарао мјесту наставника, али с обзиром да није у монашком чину сматрамо да би више одговарао у некој од наших богословија него у Монашкој школи“, препоручује Митрополит, не дајући благослова за Дедејићев пријем за наставника- -суплента Монашке школе у Острогу.
Међутим, експресни декрет од 7. новембра 1969. потврђује ону народну да и над попом има поп.

На основу чл. 55, 70, 228 и 231 Устава Српске православне цркве и чл. 4, 41, 44 и 61 Уредбе о црквенојерархијским службеницима и чл. 21 и 22 Уредбе о Српској православној богословији, Свети архијеријски синод
П О С Т А В Љ А
Господина Мираша Дедејића, дипломираног студента Богословског факултета из Епархије Црногорско-приморске, за суплента-приправника ВИИИ положајне групе Монашке школе у Манастиру Острог, са свима правима која му по закону припадају.
Декрет доставити Господину Дедејићу и Патријаршијском управном одбору.
Дато у Патријаршији, у Београду, дана 7. новембра 1969. године.
Председник Светог Архијерејског Синода
Патријарх Српски Герман

Познавајући црквено устројство и сву аутономност епархија и епископа, као и чињеницу под каквим је околностима у то време функционисала Патријаршија, као и целокупна Српска црква, није тешко проценити какви су разлози натерали Синод и самог патријарха Германа да донесу овакву одлуку без претходне сагласности надлежног епископа.

Дедејићев боравак у манастиру Острог трајао је нешто мање од годину дана, али је његов учинак, с гледишта оних који су му одредили „мисију“, био је стопроцентан.
Монашка школа је, до доласка Мираша Дедејића на место наставника–суплента, била у узлазној путањи, регрутујући озбиљне, образоване и смерне кандидате за монашки постриг.

Добру едукацију обезбеђивао је веома квалитетан наставни кадар, на челу са двојицом владика – нишким Иринејом и бачким Иринејом, што је за кратко време алармирало кожне кабанице, које су као кобци облетале Манастир.

Једном приликом се пијани секретар Општинског комитета СК Никшића хвалио како су у врећама доносили паре из манастира Острог да би пропалим никшићким предузећима исплаћивали плате, нашта је бивши удбаш слушајући га додао: „Ех, жали боже колико је ондашњих пара пропало у сламарици оца Серафима“, (блаженопочившег игумана Острога – прим. аут.).
Постојало је још небројено разлога да Острог не сме ојачати, поготово не кадровски, јер би јачањем Острога ојачала и сама Митрополија, која се и данас као и у оно време налази на распећу.

У то време, у моди су били пијани и развратни калуђери и свештеници, који би и оно мало верујућег народа, који се није дао заплашити, отерали од Цркве и Бога.
Дедејић је, врбујући будуће монахе, прво приступао пријатељски-конспиративно. Атакујући на емоције, породицу, тежак и безвредан монашки живот. Касније је већ отворено одвраћао људе.
„Јеси ли нормалан?! Ко данас читав иде у монахе?!“ говорио је Дедејић, осврћући се на немаштину и услове живота. Оним колебљивијим знао је и тајно да припрети. Пре краја прве школске године дошло је прво до побуне, затим седам ђака напушта школу. У другом разреду остаје једино Мирослав Цвијић, бивши монах Милутин, сада раскалуђер и сабрат у јереси.
Иако никада није званично окривљен за растурање Монашке школе, Дедејић је остао без посла, актом без преседана. Наиме, да се не би дизала прашина, његово радно место је укинуто актом број 3 359 зап. 628 од 6. октобра 1970. године.

Након овог задатка Дедејић креће на европско „усавршавање“; неко време је боравио у Москви по задатку Радована Самарџића.

О његовом боравку у Риму и пријатељству са Антониом де Росом, већ смо писали, али остаје тајна који је прави разлог његове суспензије од стране митрополита Цариградске патријаршије у Италији, господина Спиридона. Једна Београђанка, удовица некадашњег помоћника министра иностраних дела Италије, на вест да је Дедејић пришао расколницима, прокоментарисала је:
„Ништа зачуђујуће, и у Риму се страшно обрукао.“
Дуго времена је Мираш Дедејић у Риму по занимању био муж. Недуго по доласку у овај град оженио се извесном Розином, главном медицинском сестром у престижној римској болници за богатије пацијенте. Розина је била имућна жена, имала је стан у елитном насељу Леонардо да Винчи, аутомобил и викендицу ван Рима.

Мираш је поседовао пасош и месечну карту за вожњу линијама градског превоза. Често је навраћао до Ватиканског и Дипломатског архива. Наводно, бавио се истраживачким радом, испијајући кафе у архивском бифеу уз гласне коментаре о заносним облинама, овалним задњицама, дугим ногама и осталим физичким преимућствима младих студенткиња жељних нових сазнања.

Понашао се прилично лежерно и слободно у односу на своју вокацију. Један познати београдски песник претпоставља да је, повремено, осим за УДБ-у, одрађивао неке послове МИП Италије, а имао је и одличне контакте са појединим ватиканским чиновницима.

Интензивно се дружио са Ђељошем Ђокајем, сликаром, чије је графике са обнаженим актовима Дедејић коментарисао користећи више донжуанску него свештеничку лексику: „Што голије, Богу милије.“
Једном приликом, седећи у бифеу Министарства иностраних послова, поверио се свом београдском пријатељу како је требало да постане владика, али га је „Амфилохије у томе спречио.“
„Ко те је терао да се жениш, да се ниси оженио можда би постао владика“, узвратио му је чиновник из отаџбине.
„Жива душа, а само се болесноме не диже“, уздахнуо је, уз шеретски осмех Мираш, поручујући нову туру пића.
„Био је велики каваљер, јако галантан у кафани. Кад би се докопао неког новца, нико није могао платити пиће. Имао је шарма, нарочито су га жене обожавале.

Личио им је на светог Николу, био је маркантан, висок, витак, проседе косе и браде, знао је женама да удељује ласкаве комплименте, једноставно, имао је манире искусног донжуана. Није био оптерећен чињеницом да као интелектуалац не ради ништа, да га супруга издржава“, присећа се данас његов некадашњи пријатељ, можда и колега, наглашавајући да је у то време Дедејић имао јако изражена српска национална осећања.
Тих дана у Риму, већ поменута Београђанка, са неколико својих пријатељица пореклом из Србије, покренула је иницијативу да се оснује Српска црквена општина. Чак се разговарало са представницима Руске цркве у Риму да се откупи зграда бивше коњушнице, која се налазила у близини Руске цркве, и на њеном месту сагради српска црква.

Мираш Дедејић је изражавао жељу да постане први српски парох у Риму, међутим, након неуспеха иницијативе о оснивању српске парохије, Дедејића у свештенички чин рукополаже митрополит Спиридон, епископ Цариградске патријаршије.

У уговору са Грцима, како је сам говорио, постојала је клаузула по којој је неколико литургија годишње могао служити на српском језику. Већини Срба ово је био повод да пређу из Руске у Грчку цркву. Недељом, након литургије често су одлазили једни код других на заједничке ручкове. Али, авај, идила је кратко трајала.

Дедејићеви греси су се множили, а пастирско стадо смањивало. Онда је, како би се рекло, дара превршила меру. Митрополит Спиридон га је суспендовао забранивши му чинодејдство, односно, до даљњег му забранио да обавља свештеничку дужност, због канонских преступа, а супруга Розина због телесних (плотних) – наводно је шармантни, заводљиви Мираш Дедејић у „вечном граду“ затечен у кревету са неком малолетницом.

Наставиће се..

Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године

Прочитајте Још:

Црња и Гора: Распопи на дјелу (7. дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: