Crna Gora pred izborom: Kada će Mila Đukanovića “pustiti niz vodu” (VIDEO)

Sutrašnji parlamentarni izbori u Crnoj Gori univerzalno su nazvani sudbonosnim: i unutar zemlje, i u regionu, i od strane inostranih eksperata. Građani neće birati samo između tri sile — tri vodeće političke koalicije — već će izborima odredi kurs svoje zemlje za mnogo narednih godina.

Fraze da će u nedelju ljudi birati “između dve Crne Gore” ovoga puta nisu izraz patetike. Rešenja kao što su ulazak u EU i NATO će biti zadatak nove vlade. Ostaje otvoreno i pitanje kako će se doneti ova odluka: u parlamentu ili na referendumu na koji pozva opozicija. Zaista, više je nego prikladno tražiti od naroda da donesu istorijsku odluku. Ministri i poslanici dolaze i odlaze, a članstvo u NATO je korak koji će odrediti pravac razvoja zemlje na dugi niz godina, za generacije i generacije koje dolaze.

Na mesta malog crnogorskog parlamenta (ima ih 81) pretenzije ima 17 stranaka i 1129 kandidata. Za zemlju u kojoj je broj birača je samo 529.000 ljudi, to je ogromna brojka, koja ukazuje, nažalost, ne na visoki nivo političke aktivnosti u zemlji, već na opasnost za izborne podele glasova, uglavnom opozicionih glasova.

“Čak i za 450 mesta u parlamentu, to je ogromna cifra. Ali za mali crnogorski parlament — to je kao što sam i rekao, raspršivanje biračkog tela”, kaže o ovoj situaciji, doktor političkih nauka, profesor Elena Ponomareva.

“U takvoj situaciji korist, naravno, imaju stranke koje imaju administrativne resurse. Naravno, ova stranka je Đukanovićeva, koja ima još i koaliciju partija koje su u trci na izborima sa njim.”

Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića i njegovih satelita tokom cele izborne kampanje usmerena je na “evropski put” Crne Gore, potencijalni ulazak u EU i NATO. Osim toga, ranija prozapadna retorika je sada pretvorena u agresivne antiruske izjave koje prenose vladini i provladini crnogorski mediji.

Đukanović lično je optužio opoziciju Demokratskog fronta da se finansira iz Moskve, a na poslednjem sastanku u petak, dan pred izbornu tišinu, rekao je:

“DPS će pobediti na izborima, gde se odlučuje da li će Crna Gora biti član EU i NATO, ili ruska kolonija”.

Zastrašivanje stanovništva nepostojećom ruskom (da li vojnom ili “mekom” silom) je opšte prihvaćeno u zemljama koje žele da se opravdaju “evropski izbor”. Videli ste to i u baltičkim državama i Poljskoj, pa čak i u Švedskoj i Finskoj po pitanju pristupanja NATO, da ne pominjemo Ukrajinu, koja je u tom smislu razbila sve rekorde. Ali za takvu politiku među Srbima i Crnogorcima, neophodno je uzeti u obzir njihovu mentalitet. Večiti saveznici Rusije, koji se sa ljubavlju odnose prema svom istočnom “velikom bratu” duboko urezanu u njihov nacionalni identitet, nikada u istoriji nisu ratovali protiv Rusije, čak nisu bili ni u alijanse protiv nje — teška je to publika za NATO kampanju i njene priče o strašnoj Moskvi. Možda su zato pristalice Đukanovića držali završni miting u sportskom centru, a opozicija na glavnom trgu sa 10 000 pristalica…

Još jedno pitanje: kakav je odnos stvarne podrške građana ovoj ili onoj političkoj snazi sa očekivanim rezultatima izbora? Konkretnije — kako će ovog puta posao odraditi administrativni resursi, spletkarenja, provokacije i drugi atributi izbornog procesa u maloj balkanskoj zemlji, gde je u poslednjih 27 godina na vlasti jedan isti režim?

“Razočarenje Srba u Crnoj Gori zbog nedostataka podrške zvaničnog Beograda, pritiska Zapada, korišćenje administrativnog resursa od strane rukovodstva u Crnoj Gori, kao i teška socijalno-ekonomska situacija doveli su do toga da su u svim nedavnim izborima bili pobednici predstavnici prozapadne elite”, ovu procenu situacije u Crnoj Gori dao je istraživač-viši saradnik na Odeljenju za istoriju slovenskih naroda jugoistočne Evrope Instituta za slavistiku Petar Iskenderov.

“Milo Đukanović je na vlasti toliko dugo, iz više razloga”, rekao je novinar i aktivista, koordinator “Ne u rat — ne u NATO” Igor Damjanović.

“Prvi je podrška zapadnih sila. Zatim, u državnom aparatu radi 10-15% stanovništva. To je glas naroda čije postojanje zavisi u potpunosti od režima Đukanović. I treći razlog — nacionalne manjine u Crnoj Gori, koje čine 25-30% birača,- a oni su uvek podržavali Đukanovića. Osim toga, možete dodati 10-15% da je uvek krade na izborima.”

Pažnja koja je usmerena na premijera, a ne apstraktno na njegovu stranku, nije slučajna. On se drži na vlasti već 27 godina — skoro tri puta duže nego što postoji nezavisna Crna Gora! Ovaj čovek je u raznim periodima svoje političke karijere, u zavisnosti od okruženja, uspeo da bude i komunista i srpski nacionalista, pokazujući ne baš laskavi odnos ka tada još “potencijalnom partneru” NATO-a — Hrvatskoj. A sada je on političar koji promoviše Zapad i plaši svoje stanovništvo Rusijom, podrškom koju je on, uzgred, nekada bio veoma voljan da koristi.

“Imao sam priliku, još kao mladi ruski poslanik, da ga podržim u prvim predsedničkim izborima. I, naravno, nadao sam se da će on kao predsednik ojačati slovensko jedinstvo i bratstvo, ne samo sa Srbijom, već i sa Rusijom”, priseća se ruski političar i doktor pravnih nauka, Sergej Baburin.

“Nažalost, to se nije dogodilo. Imamo sam sa njim jedan veoma ozbiljan dug razgovor na tu temu. On je tada već vodio vladu.”

Nemogućnost Đukanovića da pregovara na međunarodnom nivou je potkrepljeno činjenicom da on nije nezavisna politička ličnost. Tokom njegove vladavine se nakupilo toliko kompromitujućih informacija zbog čega mora da ispunjava jasne uslove da bi sačuvao vlast i imunitet.

Tako su nemački mediji objavili istragu o nezakonitom reaeksportu cigareta koji je povezan sa terorističkom grupom zabranjenoj u Rusiji “Islamskom državom” preko luke Bar. U Italiji su protiv njega postoje dva krivična predmeta, koji su iz razumljivih razloga, za sada zamrznuti.

“Postoji nekoliko krivičnih predmeta protiv njega, dva iz kancelarije državnog tužioca u Napulju, jedan iz kancelarije glavnog tužioca u gradu Bari”, objasnio je bivši član Evropskog parlamenta i novinar Džulijeto Keze.

“U svim slučajevima, Milo Đukanović je na prvom mestu. On ima kontrabandu za šverc cigareta, trgovinu drogom i oružjem, uključujući i Bliski istok. On je zapravo lider kriminalne bande, koji je više od 25 godina na čelu Crne Gore”.

“U Evropi simpatija za Mila Đukanovića nema mnogo. Merkelova se nikada nije sastajala sa njim i to nije slučajno. A znate koliko je važna Nemačka u Evropi. I Francuskoj nije baš simpatičan, a ni u Italiji niko ne želi da se rukuje sa njim. Ako Đukanović izgubi, EU će biti zadovoljna. Nezadovoljnih će biti u Sjedinjenim Američkim Državama.”

U principu, formiranje Crne Gore kao države nezavisne od Srbije — u šta je direktno bio uključen Milo Đukanović — je veoma kontroverzni istorijski događaj. Teško je to objasniti sa tačke nacionalnih uslova koje su do tada već razrušile Jugoslaviju. I politički, i ekonomski, državna zajednica Srbije i Crne Gore je bila održiva.

Odvajanje Crne Gore desilo se 2006. godine na referendumu koji je protekao veoma sumnjivo. Autobusi za “birače” sa Kosova, razne prevare — utisci su mnogih građana i posmatrača o tako važnom referendumu.

“Zapad nije hteo nijednu moćnu državu na Balkanu. Što se njih tiče, Balkanom treba lako upravljati, i treba ga lako pokoriti. Proces podele “treće Jugoslavije” (Srbija i Crna Gora), uvlačenje političkih lidera, naročito Crne Gore, u kriminalne i druge strukture zarad ozbiljnog kompromitovanja. A Milo Đukanović se smatra jednim od najpoznatijih političkih kriminalnih “bosova”. Trgovina cigaretama je “mali prekršaj” u odnosu na trgovinu oružjem i podršku trgovini drogom, za šta takođe orivljuju Mila Đukanovića”, kaže Elena Ponomareva.

Prema njenim rečima, pred Đukanovićem su bili postavljeni osnovni uslovi pod može da nastavi da vlada zemljom. A to su — zahlađenje odnosa sa Rusijom, priznanje “Kosova” i ulazak Crne Gore u NATO. Već su implementirana prva dva uslova: uvođenje sankcija Rusiji jeste odraz neprijateljskog stava prema njoj. Ostaje samo ulazak u Severnoatlantski savez.

“Đukanović im odgovara, ispunjava sve njihove zahteve kao i Hašim Tači (premijer samoproklamovane države “Kosovo”). Pre 5-7 godina za mene je bilo strašno da zamislim da ću uporediti Đukanovića, bivšeg komunistu koji je imao prilično bliske odnose sa Rusijom, sa Hašimom Tačijem. Ali situacija je u celini uporediva”, kaže Elena Georgievna.

“A koliko je potrebno ne voleti svoju zemlju, da bi se ponižavao pred, da, jakim i bogatim, ali ipak sebi stranim političarima. Štaviše, političarima koji su toliko dugo ponižavali tvoju zemlju. Ali taj koji je jednom izdao, izdaće i drugi put.”

Zato je sudbina Mila Đukanovića, veruje ruski stručnjak, predvidiva. Pre ili kasnije kada više nije potreban, jednostavno će ga zameniti politička ličnost pogodnija za nove realnosti.

Ovo je jedna od tri glavne opcije za budućnost Crne Gore.

Najveća opoziciona snaga, koja se fokusira na ono što je u suprotnosti sa režimom Mila Đukanovića je Demokratski front. Ovo je spoj stranaka i pokreta, ujedinjenih idejom o potrebi rušenja Mila Đukanovića i DPS-a, referendumu o NATO-u, a u izbornoj trci — programom “da radi Crna Gora” o budućnosti socijalne politike.

Demokratski front — ne baš monolitna struktura. S jedne strane, kod njih je dobro predstavljena prosrpske i proruska varijanta, najistaknutiji predstavnici su Nova srpska demokratija (Andrija Mandić) i Demokratska narodna stranka (Milan Knežević). S druge strane, u DF-u uživa veliki ugled i Nebojša Medojević, lider Pokreta za promjene, koji je nekada podržao usvajanje Ustava Crne Gore, i nije protiv NATO — samo je za demokratski referendum o ovom važnom pitanju. Negde između ovih opcija je poznati novinar i političar Marko Milačić, koji se pridružio DF-u sa svojom novom pokretom nakon početka predizborne kampanje. Ranije, je Marko bio na čelu “Pokreta za neutralanost” i u intervjuu za Njuz Front rekao da Crna Gora treba da nađe ravnotežu između zapadnog i ruskog prisustva.

Uprkos činjenici da se predizborna kampanja DF fokusira na lokalnu politiku i bave se socijalno-ekonomskim problema u redovima te politike je, naravno, antinato politika. Upravo je Demokratski front započelo masovne proteste protiv ulaska u Alijansu, kada su se ovom koraku usprotivili unutar zidova parlamenta, tokom nasilnih sukoba sa policijom na mitinzima. Sada je prebijanje demonstranata krajem oktobra prošle godine — dobro poznata činjenica iza koje stoji Đukanovićem režim, a u istoriji zemlje će ostati zabeleženo da okrutno razbijene akcije protiv NATO-a.

DF vodi jasnu političku kampanju sa velikom količinom vizuelne agitacije, kvalitetim i duhovitim video prezentacijama, prikazujući kroz jednostavne ljudske odnose situaciju u zemlji. Zaista, takva sjajna kampanja još nije bio u istoriji Crne Gore.

Najveći adut DF-a je otvorena aktivnost — mitinzi na ulicama gradova Crne Gore. Od septembra do 14. oktobra, poslednjeg dana kampanje, DF je održavao skupove i/ili mitinge u svakom većem gradu i naselju u Crnoj Gori, svaki put sakupljajući stotine ili hiljade učesnika. Poslednji skup u Podgorici okupio je oko 10 hiljada ljudi, što je zagrad od 200,000 stanovnika i zemlju od 650,000, impresivan broj.

I poslednja, treća opcija je koalicija “Ključ”, sastavljena od stranaka Demos, Socijalističke narodne partija (SNP) i Ura”. Ako se situacija na političkoj sceni Crne Gore prikaže grafički, ova struktura je negde između DF-a i DPS-a Mila Đukanovića. “Ključ” kategorički poriče bilo kakvu saradnju sa vlastima i potpisao je sporazum sa DF o saradnji po mnogim tačkama, na primer- formiranje nove vlade bez DPS i raspisivanje referenduma o NATO-u. Kasnije se sporazumu priključila i Demokratska Crna Gora.

Između ostalog, koalicija “Ključ”, takozvana “sistemska opozicija”, je prethodno uspela da postavi neke od svojih ministara zahvaljujući sporazumu sa Milom Đukanovićem. Takav način dolaska na vlast opozicije je onda u najmanju ruku, izgledala sumnjivo aktivistima Demokratskog fronta.

I tokom kampanje, do potpisivanja ugovora, iz DF-a se čula zabrinutost da će nakon izbora “Ključ” može postati saveznik DPS. A informacije da su predstavnici «Ključa» i sadašnje vlade sastali na pregovore u američkoj ambasadi takođe ne uliva poverenje.

I ovo je moćan skup razloga zašto će sutrašnji izbori u maloj Crnoj Gori pratiti ne samo građani Crne Gore i njihovi susedi na Balkanu, već i vodeće svetske sile. Kako je primetio Džulijeto Keze, neka je Crna Gora i mala zemlja, ali njeno otkazivanje od zapadnog puta, pa čak i referendum po tom pitanju, će ozbiljno uticati na EU i sam NATO. A crnogorska opozicija shvata stepen odgovornosti — uveren je novinar.

Objavio: News Front